Grešimo što, usled prave riznice anegdota kojima ono obiluje, potpuno gubimo iz vida stručnost Vazarijevog dela. Vazarijeva originalnost ogleda se, između ostalog, i u iznenađujućem insistiranju na zahtevima samog zanata, njegovoj težini, konkretnim problemima i, ako smemo tako da kažemo, na "fizičkoj komponenti" stvaralačke delatnosti. Ono što je bilo novo u dvovekovnom periodu italijanskog "leadership"-a u oblasti kulture, ako izuzmemo veličanje ličnosti, jeste upravo pažnja koju su oni poklanjali radu stručnjaka, odnosno njihovo sve veće interesovanje za slikarske tehnike. Nisu li, u isto to vreme, književnici, letterati, paralelno razvijali, s jedne strane, proučavanje alfabeta, paleografije i leksikologije, a s druge, teoriju govorništva?

Smatralo se da se novi, viši društveni status ovih stvaralaca ne može postići negiranjem materijalne, konkretne stvarnosti "crtačkih veština" i njene prirodne i nužne pripadnosti oblasti mehaničkih veština (artes mechanicae), već upravo suprotno, veličanjem mogućnosti samog zanata i produbljivanjem "operativnog" svojstva ove delatnosti. Očigledno da su zahvaljujući tom, dosta važnom vidu revalorizacije radnog života (vita activa), humanisti, kao poslovni ljudi, bili naklonjeni osvajanjima novih teritorija, istraživanjima i prihvatanju pozitivnih sadržaja iz celog sveta. Kvatročento je jedan od velikih vekova tehnike. A pod pojmom tehnike treba podrazumevati pravilnu upotrebu instrumenata i njihovu potpunu iskorišćenost pri uređenju prostora i u oblasti vizuelnog prikazivanja.

U renesansi artifex (stvaralac, tvorac, umetnik) je osoba koja sopstvenim sposobnostima učestvuje u opštem poduhvatu koji, po staroj formuli, teži lepom i korisnom.

Iz knjige Čovek renesanse