Indijska umetnost nikada nije pravila kompromise sa jednostavnom lepotom slike sa razglednice - zato što je imala pozadinu svoje metafizike. Indijski umetnik nikada nije pokušao da kopira prirodu zato što je, kao filozof (u indijskom smislu reči: čist i skladan čovek), mogao da bude priroda i tako je mogao da stvara uporedo s prirodom, imitirajući samo organski impuls, žeđ za životom i rastom, kapric otkrivanja novih formi i novih prosvetljenja, ne imitirajući direktno tvorevine prirode, već postignute forme i tako, u izvesnom smislu, mrtve. Dok je evropski umetnik imitirao tvorevine prirode i pokušavao da reprodukuje njene forme - provodeći ih kroz svoju dušu da bi im dao nov emotivni potencijal - indijski umetnik je imitirao gest prirode i stvarao svoj sopstveni način, koristeći, međutim, različit prostor i različite forme od prirodnih.
Evropljanin nudi estetsko uzbuđenje; Indijac nudi više: osećanje puno usklađenosti sa prirodom, jednakosti i ljubavi za sve njene bezbrojne tvorevine.
Iznad svega je bilo normalno da stvari treba da se odigraju na taj način. "Prirodni" pejzaž je moguć jedino u intuiciji čoveka (ili kulture) koji se odvojio od prirode i koji pokušava da je dosegne i da se u nju sam reintegriše. Želeti da se opišu ili sugerišu aspekti prirode znak je razdvajanja prirode od svesti (slučaj Evrope). Ali Indija još uvek živi u prirodi; dakle, ona je ne posmatra, već shvata. Indijski umetnik je u svom stvaralačkom radu u saglasju s prirodom - i njegovi radovi nisu ništa do nove forme, bogate i životne, iste prirode koja stvara cveće, jezera i čudovišta.
Iz eseja Razmišljanja o indijskoj umetnosti
