Do te godine Zborovski se mnogo mučio i sukobljavao sa raznim teškoćama da bi upoznao javnost sa stvaralaštvom svog prijatelja. Sećam se dve izložbe što ih je Zborovski priredio 1915. ili 1916. Jedna je bila priređena u nekoj maloj radnji pored Tiljerija, i na njoj je prikazano nekoliko portreta Zborovskog, rađenih u pastuznoj tehnici, koju je Modiljani docnije napustio. Ali najambiciozniji pokušaj Zborovskog, još za Modiljanijevog života, bila je izložba priređena 1917. U galeriji Berte Vejl, u Ulici Lafit. Da bi privukao pažnju javnosti, stavio je u izlog četiri akta. Njih je, na žalost, najpre videla policija, koja je naterala Zborovskog da ih izvadi iz izloga. Došao je k meni slomljena srca. U tu je izložbu polagao sve nade, i sada se plašio da ništa neće privući ljude sa ulice u galeriju. Ponudio mi je ta četiri akta za pet stotina franaka. Međutim, kako da četiri akta odjednom obesim na zidove svoje sobe?
Posle nekoliko godina jedan Modiljanijev akt, možda jedan od ta četiri, kupio je neki francuski kolekcionar za blizu milion franaka. Nekoliko godina posle Modiljanijeve smrti njegova dela su kolekcionari željno tražili i njihova vrednost je neprestano rasla.
Upoređen sa životom jednog Ticijana ili jednog Mikelanđela, Modiljanijev život je bio brz, sjajan blesak. Da li bi slikao isto tako dobro da je drukčuje živeo, da je živeo manje lakoumno i bio sređeniji? To ne znam. Bio je svestan svoje obdarenosti, ali život koji je vodio nije vodio slučajno. Sam ga je izabrao. Jedne večeri, za stolom, primetio sam koliko je bolestan. Jeo je nekako čudno, hranu je gotovo zasipao solju i biberom pre nego što bi je uopšte okusio. Kad sam mu rekao neka se manje muči i da treba malo da sredi svoj život, razbesneo se kao nikada dotad.
Završavajući ove kratke beleške, hteo bih još da kažem kako je, iako je umro veoma mlad, Modiljani imao sve ono što je želeo. Često mi je govorio da želi život kratak, ali silovit, "une vie brève mais intense".
Iz monografije Amadeo Modiljani
