Izlažući načela sintetizma Pol Gogen savetuje da se ne slika toliko mnogo po prirodi jer je umetnost apstrakcija. "Uzimajte iz prirode dok o njoj sanjate", kaže Gogen i govori o "duševnom stanju", "magičnim akordima", "misaonoj magnetskoj struji", unutrašnjoj misteriji i zagonetki, o muzici slike. O tome piše 1888. godine i svom prijatelju Emilu Sufenkeru: "Jedan savet, ne slikajte previše prema prirodi. Umetnost je apstrakcija, izvlačite iz prirode razmišljajući pred njom i mislite na vaša dela koja će nastati."
Za Pola Gogena težište u slikanju nije u onome što se vidi, već u onome što se oseća i misli. Početni impulsi u slikanju ne potiču od prirode, već od slikara i projektuju se na prirodu. Zato je slika proizvod mašte i nastaje u "tajanstvenoj osnovi duše", a njen zadatak je da ostvari "različite harmonije koje odgovaraju našem duševnom stanju". Gogen kaže: "Umetnik sme da deformiše, kaže on, ako su njegove deformacije izrazite i lepe. Priroda mu je data da je obeleži svojom dušom, da otkrije smisao koji u njoj poima". U traženju smisla on sa predmeta uklanja sve što je nebitno i literarno, sintetiše ga i svodi na predmet-simbol čije značenje je određeno unutrašnjim vibracijama i idejama.
Duboki prostor i sva uobičajena sredstva kojima se on realizije - perspektivu, planove, pasaže Pol Gogen odbacuje i njegova slika postaje pre svega površina. Ukinuvši dubinu i svetlo-tamno u modelaciji, on svodi predmet na čistu obojenu površinu koju uokviruje konturom. Njegova linija je masivna, čime označava uopšteno predmet onoliko koliko je potrebno da iskaže svoju osnovnu ideju. Naglašavajući značaj linije kaže: "Crtež može u umetničkom delu da izrazi sve, bilo isključivo linijom, bilo tonovima koji modeliraju pa prema tome pojačavaju delovanje boje."
U shvatanju slikarstva Pola Gogena boja je osnovni elemenat. "Boja kao takva, kaže on, zagonetna je u opažajima koje u nama pobuđuje. Zato se mora upotrebiti na zagonetan način kada se čovek njome posluži, ne zbog crtanja, već zbog muzičkog učinka koji nastaje iz njene sopstvene prirode, iz njene unutrašnje, misteriozne, zagonetne snage." Za njega "jedna boja, sama, jeste sirovost i ne postoji u prirodi. Ona postoji samo u pojavi duge". Sa ovim tajanstvenim osećanjem boje, koje izražava bez iluzionizma, svetlosti i senki, bez lokalnog tona, stavljajući nemešane boje jednu pored druge, kombinujući i istražujući njihove odnose da bi stvorio različite odnose i harmonije, Pol Gogen se približio primitivnoj i narodnoj umetnosti.
Na Tahitiju i Markiskim ostrvima, gde provodi mnogo godina Pol Gogen nalazi ono za čim je tragao - mističnu tajnu, instiktivan život, neiskvarenu lepotu. O tome piše sa velikim ushićenjem: "Ovde poezija zrači sama po sebi i da bi se predstavila dovoljno je, slikajući prepustiti se maštanju." Izvanrednim i jarkim bojama na svojim slikama Pol Gogen prikazuje bujnu prirodu, rastinje, Tahićanke i Tahićane, kao i njihove strahove, običaje, praznoverje.
