Tema slike je okupljanje porodice Frederika Bazila na seoskom imanju u blizini Monpeljea u leto 1867. godine. Prikazano je deset članova porodice, a Bazil je čak dodao sebe na slici, u pozadini na levoj strani. Njegovi roditelji sede na klupi, a braća, sestre i rođaci sede ili stoje okolo.
Frederik Bazil je porodicu prikazao na suncu koje je jarko sijalo, ali ljudi su zaštićeni od oštrih zraka sunca veoma velikim drvetom sa lišćem koje filtrira sunčevu svetlost na terasi, koja mu omogućava da prikaže veoma sofisticiranu svetlost i efekte senki nasuprot ljudi, njihove odeće i okoline. Postoje jaki kontrasti svetlih boja između predela i neba u odnosu na sive delove pod drvetom. Svetlost filtrirana kroz lišće povećava svetlinu odeće, i u kontrastu je sa tamnom notom jakni, šala ili kecelje.
Na slici, Bazil je prikazao razne figure veoma živo. Iako je prisutan miran osećaj u ovom opisu, to je ipak samo grupa figura. Postoji nedostatak interakcije između članova porodice, a sve figure su kruto postavljene, osim čoveka, koji gleda prema posmatraču kao da je fotograf koji slika ovo porodično okupljanje.
Slika nije standardan grupni portret, jer ne poštuje uobičajene oblike vidljivosti. Figure nisu raspoređene kao na svadbenoj fotografiji. Svaki pojedinac na slici, ima svoj jedinstven izraz i predstavlja poseban portret. Skoro svi gledaju u posmatrača kao da gledaju u kameru. Zato su njihovi položaji prilično kruti, iako je grupa portret porodičnog života.
Porodica prikazana u svom pejzažu, ispod grana ogromnog drveta, izgleda uverena u svoje mesto u društvu. Iako se njeni članovi nalaze u malim grupama širom terase, postoji osećaj jedinstva, koji je Bazil ostvario sa pravcem njihovih pogleda i bojama njihove odeće - oni su svi u skladnim plavim, belim i sivim bojama.
Slika Porodični skup je izložena u Pariskom salonu 1868. godine. Dve godine kasnije, Frederik Bazil je ponovo slikao njene delove. Zamenio je male pse, koji su bili u prvom planu, sa sklopljenim kišobranom, slamnatim šeširom i buketom cveća.
