Kleka je bila simbol drevne boginje plodnosti, ljubavi i rata, koja je bila poznata Vaviloncima kao Ištar, a Kanaancima i Sirijcima kao Astata.
U Starom zavetu kleka je svojim anđeoskim prisustvom štitila proroka Iliju u bekstvu od ljutnje kraljice Jezavelje. Legenda govori o tome da je dete Isusa i njegove roditelje kleka sakrila od vojnika kralja Heroda tokom leta u Egipat. Prestrašen od Herodovih ljudi u neposrednoj poteri, magarac na kojem je jahala Sveta porodica okrenuo se i u skoro punom galopu krenuo prema džinovskoj kleki. Drvo je otvorilo grane poput ruku i obuhvatilo ih. Tamo, u senci drveta, bili su bezbedno sakriveni od vojnika koji su ih progonili. U znak zahvalnosti, Marija je dala drvetu svoj blagoslov, a neki kažu da je Josif da umiri drhtavu zver nakon što su vojnici prošli obrisao znoj preplašenima, a magarca sa klekovom grančicom.
Fizičke karakteristike kleke, naglašene trnovitim, oštrim granama povezale su je sa zaštitom. U mnogim drevnim indoevropskim kulturama kleki je pripisivana simbolična vrednost snage i zaštite od zlih ljudi, bolesti i zlih duhova. Drveće kleke je sađeno u mnogim drevnim zemljama kako bi zaštitilo kuću od zlih duhova i zlonamernih ljudi. Njeno granje se vešalo na zidove kuća i koristilo u pukotinama kuća, kao svojevrsna zaštita od demonskih sila, čarolija, veštica i bolesti.
Drvo kleke se poput tamjana koristilo kao kultni i medicinski miris. Neki običaji stanovništva alpskih sela preneli su tradiciju paljenja kleke u stajama 1. maja radi zaštite stoke od negativnih uticaja i bolesti. Verovalo se i da njena mirisna isparenja imaju terapeutska svojstva protiv klica i štite bolesne ljude i one kojima je potrebna neka posebna zaštita, kako fizička, tako i duhovna.
Kleka i njen jezik zauzimaju počasno mesto u mnogim božićnim legendama. Stara nemačka legenda uči kako bi u skladu sa određenim ritualom, mogla da pozove blagotvornog duha sposobnog da prisili lopove da vrate ukradene predmete.
