Najznačajniji predstavnik komedije u antičkoj Grčkoj, Aristofan spominje Atinu kao "grad krunisan ljubičicama". Prema legendi, osnivač Atine je vodio svoj narod u Atiku gde su ga dočekale vodene nimfe, koje su mu dale ljubičice kao znak svojih dobrih želja. Tako su ljubičice postale gradski amblem, a nijedna kuća, oltar ili venčanje u Atini nije bilo potpuno bez njih.
O nastanku ljubičica govore grčki i rimski mitovi. Prema jednom mitu moćna boginja Kibela je volela Atisa koji je ubijen dok je bio u lovu na divlje svinje, a gde je njegova krv pala na zemlju, nikle su ljubičice. Prema drugom mitu boginja Venera je stvorila ljubičaste ljubičice. Ona se raspravljala sa sinom Kupidonom o tome ko je lepši, ona ili skup devojaka. Kupidon se bez straha od svoje majke, opredelio za devojke. Ovo je toliko razbesnelo Veneru da je svoje suparnice pretvorila u plavu boju, a zatim u ljubičice.
Ljubičica je dobila ime po maloj nimfi Io, u koju se zaljubio vrhovni bog Zevs. Da bi je zaštitio od gneva svoje supruge boginje Here, on ju je pretvorio u belu junicu. Kada je Io zaplakala zbog ukusa grube trave, koju je bila primorana da jede, Zevs je pretvorio njene suze u mirisne ljubičice i samo njoj je bilo dozvoljeno da ih jede.
Prema mitologiji ljubičica osvaja svojim mirisom i lepotom. Tako je i ružni Hefest, bog kovača pridobio naklonost boginje Afrodite pomoću njih. Ljubičica je bila posvećena kao posmrtno cveće boginji vegetacije Persefoni, kćeri vrhovnog boga Zevsa, koja je brala ljubičice kada ju je oteo bog podzemlja Had.
Za stare Rimljane cvet ljubičice je bio simbol žalosti. Oni su povezivali boju cveta sa slikom prolivene krvi, a njihov umirujući miris sa mirom. I kao znak večne naklonosti, Rimljani su ostavljali bukete ljubičica na grobove svojih najmilijih i verovali da će im osigurati da njihovi voljeni počivaju u miru.
Ljubičice se spominju u hrišćanskoj ikonografiji. One predstavljaju simbol vladavine i autoriteta i nalaze se na svešteničkim i kraljevskim odorama. Takođe, su tradicionalni simbol Marijine poniznosti i bola zbog smrti Isusa Hrista. Nekoliko legendi govori da ljubičice niču na grobovima devica i svetaca.
U Evropi je ljubičica jedan od najlepših i najpopularnijih cvetova. Napoleon Bonaparta ju je smatrao znakom hrabrosti, otpornosti i istrajnosti i izabrao je za svoj amblem. U evropskom folkloru ljubičice se povezuju i sa smrću i žalošću.
