A duž Sredozemlja, danas kao i nekada, u doba Mlečana, a nadam se da će tako ostati uvek, blistaju narcis i anemona, zlatoglav i mirta. Narcis i anemona, zlatoglav, šafran, mirta i peršun imaju svoje pravo značenje jedino u zemljama kraj Sredozemnog mora. Krasuljaka ima i u Italiji: u martu se prostiru čitavi tepisi belih krasuljaka oko Pestuma, a Toskana se šareni od zlatića. Međutim, krasuljak i zlatić su ipak englesko cveće, njihov značaj je najveći baš za nas, ljude sa severa.
Sredozemlju pripadaju narcis i anemona, zlatoglav i cvast zumbula. Tamo to cveće progovara jezikom koji razumeju pod mediteranskim suncem.
U Toskani pada u oči obilje cveća pošto je ona vlažnija od Sicilije i pogodnija od rimskih bregova. Toskani polazi za rukom da ostane po strani, smeškajući se u sebi potajno, iz prikrajka. Mnoga brda se uzdižu u njoj, ali ne obraćaju pažnju jedno na drugo. Kroz mnoštvo malih dubodolina protiču potoci za koje bi se reklo da idu nekim svojim tokovima, nezavisno od reka i mora. Ima tu na stotine hiljada sasvim usamljenih kutaka, mada se zemlja obrađuje već hiljadama godina. Međutim, ni intenzivno gajenje vinove loze, maslina i pšenice golom, prilježnom ljudskom rukom, ni zimska obuća na nogama, kao ni spori volovi blagog pogleda, ne pustoše zemlju, ne ogoljuju je i ne razgolićuju, niti otkrivaju njenu nagotu, ne isteruju ni Pana ni njegovu decu. Potoci jure žuboreći preko neravnih, skrivenih stena, romoreći kroz gustiš crnoga gloga, gde slavuji pevaju u horu, spokojno i neustrašivo.
Iz eseja Cvetna Toskana
