Artnit

Po mome mišljenju, besposlica nije ništa manja društvena nesreća nego što je to usamljenost. Ništa ne sapinje duh više, ni iz čega se ne može izroditi više ništarija, nagvaždanja, pakosnih prepričavanja, sporečkavanja, zađevica, laži, nego kad su ljudi zatvoreni jedni prema drugima u sobi, i kad nemaju drugog posla do da čavrljaju bez prestanka. Kad su svi zauzeti, govori se samo ako se ima šta reći; ali kad se ne radi ništa, onda se neminovno mora stalno pričati; i eto vam najnezgodnije i najopasnije od svih čamotinja.

Ostariću, a sve jednako učim. Solon je u starosti često ponavljao ovu misao. Ima takav smisao da se odnosi i na mene. Ali je veoma tužan pronalazak ono što mi je iskustvo priredilo: više od toga vredi neznanje. Zla kob je nedvosmisleno veliki učitelj, ali ona skupo naplaćuje svoj nauk. A korist koju iz toga izvlačimo često ne doseže cenu koju smo platili. Međutim, pre nego što smo ova znanja mogli da pribavimo putem kasnih lekcija, mine pogodan tren za njihovo korišćenje. Mladost je za to da proučavamo mudrost, starost je već vreme prilagođavanja. Iskustvo, priznajem, uvek poučava, ali je od koristi samo za onaj pedalj vremena ispred nas. Zar nije kasno da u trenutku umiranja naučimo kako je trebalo da živimo?

Pesimizam ili negativizam je mračno shvatanje i gledanje sveta oko sebe. Kao filozofsko učenje ističe da je svet i sve u njemu najgore što može biti, sva stvarnost bezvredna i besmislena i podrazumeva poricanje volje za život, predavanje rezignaciji ili hrabrosti bez iluzija. U savremenom društvu pesimizam je postao široko rasprostranjena pojava.

Mogao sam se sav baciti na zarađivanje; pa umesto da zarobljujem svoje pero prepisivanjem nota, da ga posvetim pisanju spisa koji bi mi, u letu koji sam preduzeo i za koji sam se osećao sposobnim, mogli obezbediti život u izobilju pa čak i u bogatstvu, samo da sam hteo dodati spisateljske smicalice brizi da se obrazuju dobre knjige.

Sreća je trajno stanje koje kao da nije stvoreno za čoveka na ovom svetu. Sve je na zemlji u stalnom pokretu i ništa ne može da dobije trajan oblik. Sve se oko nas menja. A i mi sami se menjamo i niko ne može jemčiti da ćemo već sutra voleti ono što volimo danas. Stoga su svi naši planovi o sreći u ovom životu puke varke. Uživajmo, zato, u duhovnom zadovoljstvu kada ono naiđe i čuvajmo se da ga sopstvenom greškom ne odagnamo, ali ne pravimo planove da ga zauvek zadržimo, jer su takvi planovi čista ludost.

Svoje poznato delo Sanjarenja usamljenog šetača francuski filozof Žan Žak Ruso je pisao pred svoju smrt, između 1776. i 1778, a prvi put je objavljeno 1782. godine. Nedovršen rukopis ovog dela otkriven je zajedno sa 27 karata na kojima je beležio svoje misli dok je šetao, kada je umro u julu 1778. godine. Slučajne šetnje izazvale su briljantne "letove misli" o životu, prirodi i lažnom društvu.

Francuski filozof i humanista Žan Žak Ruso koji se smatra najuticajnijim misliocem i teoretičarem u doba prosvetiteljstva svoje pedagoške poglede izlaže u svom najznačajnijem delu, Emil ili o vaspitanju, napisanom 1762. godine, u kome kritikuje veoma oštro tadašnji vaspitni sistem. On iznosi svoje ideje i shvatanja o vaspitanju, određujući čoveka, dete, prirodno biće, kao osnovno polazište, kriterijum, i meru koja je najznačajnija u vaspitanju.

Žan Žak Ruso je bio veliki humanista, prosvetitelj, filozof i teoretičar države. On je oštro kritikovao građansko društvo i njegove institucije na način koji je izazivao bes vladajućih krugova i gnev neprikosnovenih duhovnih autoriteta iz toga vremena. Njegova kapitalna dela, Društveni ugovor i Emil ili o vaspitanju, prema odluci ženevskog Malog veća spaljena su 1762. godine u Ženevi, jer su proglašena kao opasna i razorna za vladu i hrišćanstvo.