Artnit

Postoje, pre svega, dve vrste pisaca: takvih koji pišu zbog same stvari, i takvih koji pišu zato da bi pisali. Oni prvi imali su misli, ili su doživeli iskustva koja im se čine vredna da ih saopšte; ovima drugim treba novaca, pa zato i pišu, za novac. Ovi misle zato da bi mogli pisati. Mogu se poznati po tome što svoje misli, kolikogod mogu više, raspredaju, a izvode i upola tačne, krnje, preterane i nesigurne misli, a obično vole polutamu, kako bi izgledali ono što nisu; zbog toga je njihovo pisanje lišeno određenosti i potpune razumljivosti. Otuda se može lako primetiti, da oni pišu samo da bi trošili hartiju.

“Ali kako je to učiteljima starinskih znanja Bog razotkrio pravu prirodu jednoroga?“

“Nije to bilo otkrivenje, nego iskustvo. Imali su sreću da se rode u zemljama gde su živeli jednorozi, ili u vremenima kada je i ovde, u ovim zemljama, bilo jednoroga.“

Kako osoba može da obogati svoj život? Sva patnja koju mnogi ljudi osećaju u velikoj meri leži u činjenici da nisu toliko bolesni, već su odvojeni od svega interesantnog u životu, od svega razgaljujućeg, odnosno lepog. Sede i jadikuju zbog svojih problema, svojih grehova, svojih grešaka, svojih simptoma, bogzna čega, a mogli bi da sede i uživaju na brojne načine. Obično kažu "Suviše sam depresivan da radim to i to". To je na neki način istina, ali nije potpun odgovor. Čak ni ne pokušavaju, odnosno ne pokušavaju dovoljno da obogate svoje živote zato što misle da je najbolji način da se izleče potpuno usredsređivanje na probleme. Ali to nije najbolji, već najgori način.

Što više razmišljam o čovekovom životu, sve više nalazim da za njegovog svedoka i sudiju treba postaviti Ironiju i Milosrđe, kao što su Egipćani za svoje mrtve pozivali boginje Izidu i Neftidu. Ironija i Milosrđe su dobri savetnici; jedan svojim smeškom čini prijatnim naš život, drugi ga, plačući, osvećuje. Ironija na koju se pozivam nije nemilosrdna. Ne ruga se ni lepoti, ni ljubavi. Blaga je i blagonaklona. Njen smeh ublažava srdžbu, uči nas da se smejemo zlima i glupima, a bez nje bismo bili prilično slabi da mrzimo.

“Novac nije u pitanju. Kad bih živio i hiljadu godina imao bih ga dovoljno. Platit ću vam tri hiljade dolara za izdavačko dotjerivanje, a kad se knjiga pojavi i kad se o njoj bude pisalo u novinama dat ću vam - kako ono kažu? - premiju. Ali neka bude ukusno. Ne mogu čitati one knjige koje mi neki pisci donose - pročitaš tri, četiri-retka romana, i već se moraš boriti sa snom. Počeo bi čitati roman i ne bi ga mogao ostaviti, jer si želio znati što se desilo. Dinezon, Spektor, Sajfert! I u njima je bilo misli koje bi te odvele tko zna gdje. Sadržavale su i historiju, Samson i Dalila, Jiftahova kći, Bar Kohba. Pogađale su u pravo mjesto.

Opkolile me noćas knjige -
Zure u mene iz svog praha.
Ćutljive - ko od strašne brige.
Zbijene - ko od teškog straha.

Kao dečak u trećem razredu gimnazije, ja sam patio od prave žeđi za knjigom. Ta žeđ je utoliko bila veća što se do knjige teže dolazilo. A knjiga u našem tadašnjem životu bila je retka i skupa, gotovo nedostižna stvar. U našim sirotinjskim stanovima nije bilo knjiga osim udžbenika ili nekog ubogog kalendara. Škola je pružala malo ili ništa, a o kupovini nije moglo biti govora.