Na osnovu rezultata istraživanja Emil Dirkem zaključuje da učestalost samoubistava zavisi od zemlje, religije, pola, bračnog stanja, ali da se učestalost u svakoj od ovih kategorija ne menja. Zato za celovito objašnjenje samoubistva nisu dovoljni samo psihološki motivi, već treba proučavati i društvenu sredinu, kao uzrok promene u stopi samoubistva.
Pojavu samoubistva po Dirkemu u društvenoj grupi određuju dve varijable - društvena integracija (stepen jedinstva) i društvena regulacija (stepen normiranosti društva).
Dirkem navodi da samoubistvo varira obrnuto stepenu integracije društvenih grupa. Visoke stope samoubistva uslovljene su visokim, ali i niskim stepenom integracije društvenih grupa, za razliku od prosečne integracije gde su stope najniže. Zato društvo, po Dirkemu treba da bude integrisano do onog nivoa u kome njegovi članovi poseduju "kolektivnu svest" i streme zajedničkim ciljevima.
Visok i nizak stepen društvene regulacije utiče na visoke stope samoubistva, za razliku od umerene regulacije u kojoj je stopa znatno niža.
Emil Dirkem razlikuje tri osnovna tipa samoubistva: egoističko samoubistvo, altruističko samoubistvo i anomično samoubistvo.
Egoističko samoubistvo je povezano sa ljudima koji su izgubili interes za društveni aspekt života, ili nisu potpuno i pravilno integrisani u društvo.
Altruističko samoubistvo je posledica prevelike integracije u onim sredinama u kojem društvo drži pojedinca zavisnim od celine.
Anomično samoubistvo se dešava u vreme kriza, ekonomskih depresija ili u vreme ekonomskog prosperiteta. Tada se narušava normativna struktura koja rezultira teskobom, rezignacijom, psihozom, pa ljudi ne vide razlog za dalje življenje.
Po Dirkemu pored čistih tipova samoubistva javljaju se i mešoviti: anomijsko-altruistički, ego-anomijski, i ego-altruistički.
Ne siromaštvo po sebi, koliko ekonomski poremećaji, prema Dirkemu, nagle promene poput prirodnih kataklizama uvećavaju broj samoubica. Ali samoubistvo nije neposredno reakcija na nedaće. Teškoće i nesposobnost za ponovno prilagođavanje tendiraju rešenju samoubistvom. Nedostižnost ciljeva, neusklađenost između mogućnosti i želje, nesposobnost u obuzdavanju i balansiranju, prirodne želje pripadnika svake grupe "za maksimalnim stepenom lakšeg života" takođe su vezane za samoubistvo.
Po Emilu Dirkemu samoubistvo je u velikoj meri izraz i neuspele socijalizacije i vaspitanja koji su trebali da interioziraju "hijerarhiju funkcija ustanovljenih javnim mnjenjem", da stvore potrebnu "moralnu disciplinu", individualno osećanje sreće i zadovoljstva u jednoj ličnosti bez obzira na njeno mesto u hijerarhijskoj, relativno stabilnoj ali stagnantnoj socijalnoj strukturi.
