Svaki pokret polazi jedino od njega i svaljuje se opet jedino na njega: ono malo likova koji se u početku pojavljuju u njegovoj senci, samo nemim gestovima čuđenja i straha prate njegov herojski podvig, i postepeno se povlače kao pred nečim opasnim. Ni jedan jedini čovek ne usuđuje se da se približi i potpuno uđe u unutrašnji krug te sudbine, uvek govori, uvek se bori, uvek pati Niče sam za sebe. On nikome ne govori, niko mu ne odgovara. A što je još strašnije: niko ga ne sluša.
Nema ona nikakve ljude, nikakve partnere, nikakve slušaoce, ta herojska tragedija Fridriha Ničea: ali ona nema ni prave pozornice, nikakav predeo, nikakav dekor, nikakav kostim, ona se odigrava, tako reći u bezvazdušnom prostoru ideje. Bazel, Hamburg, Nica, Sorento, Sils Marija, Đenova, ta imena nisu njegova istinska obitavališta, već samo prazni miljokazi duž jednog puta pređenog na plamenim krilima, hladne kulise, zanemele boje. Uistinu je dekor te tragedije uvek isti: samoća, usamljenost, ona užasna usamljenost bez reči, bez odgovora, koju njegovo mišljenje nosi kao neko neprobojno stakleno zvono oko sebe i iznad sebe, usamljenost bez cveća i boja, i zvukova, i životinja i ljudi, usamljenost čak i bez Boga, kamena izumrla usamljenost jednog iskonskog sveta pre ili posle sveg vremena. Ali ono što njenu pustoš i njeno beznađe čini tako jezivim, tako groznim, a istovremeno i tako grotesknim, to je ono neshvatljivo, da se taj glečer, ta pustinja usamljenosti nalazi usred jedne amerikanizovane zemlje od sedamdeset miliona, usred nove Nemačke, koja zuji i bruji od vozova i telegrafa, od graje i gužve, usred jedne inače bolesno radoznale kulture koja u svet izbacuje četrdeset hiljada knjiga godišnje, na stotinama univerziteta svakodnevno prikazuje tragedije, pa ipak ništa ne zna, i ništa ne naslućuje i ništa ne oseća o toj najmoćnijoj drami duha u svojoj vlastitoj sredini, u svom najužem krugu.
Iz knjige Neimari sveta II
