Dominici, Žerar Diprije mogu da imaju društvenu egzistenciju samo ako su prethodno svedeni na male simulakrume Predsednika Suda ili Društvenog tužioca: to je cena koju treba platiti da bi oni mogli biti osuđeni po pravdi, jer Pravdu čini merenje, a vaga može da meri samo jednako jednakim. Ima u svakoj malograđanskoj svesti malih simulakruma mangupa, oceubica, pederasta itd., koje sudsko telo povremeno luči iz svog mozga, postavlja na optuženičku klupu, prekoreva i osuđuje: uvek se sudi samo zabludelima ali inače svima jednakim ljudima: stvar životnog puta a ne prirode, jer čovek je tako sazdan. Ponekad - retko - Drugi se pokaže nesvodljiv: ne zbog neke iznenadne uzdržljivosti, već stoga što se zdrav razum tome suprotstavlja: neki čovek nema belu kožu već crnu, drugi pije sok od kruške a ne Perno. Kako uključiti u naš svet Crnca, Rusa? Jedna figura ovde priskače u pomoć: egzotizam. Drugi postaje čisti predmet, prizor, ginjol: zatočen na granicama čovečanstva, on više ne ugrožava našu sigurnost. To je prevashodno malograđanska figura. Jer čak i ako ne može da doživi Drugoga, buržuj bar može da zamisli njegovo mesto: to je ono što se naziva liberalizmom, koji je neka vrsta intelektualne ekonomije priznatih mesta. Malograđanstvo nije liberalno (ono dovodi do fašizma, dok se buržoazija njime koristi): ono kaska za buržoazijom.

Iz eseja Mitologija