Protiv očeve volje, Džojs je napustio rodni Dablin sa 22 godine, vraćajući se samo jednom (1909. godine) i nikada više, sem u svojim delima i snovima. Upravo posle smrti majke koju je bolesno voleo - “(koju je) polako ubijalo postupanje mog oca, godine nevolja i moje otvoreno cinično ponašanje“ (pismo gđi Džojs, 1904) - i u toku godine dana od venčanja sa surogatom majke - “Oh, kad bih se mogao ugnezditi u tvojoj materici kao dete rođeno od tvojeg mesa i tvoje krvi, da me hrani tvoja krv, da spavam u toploj, tajnoj tami tvog tela“ (pismo gđi Džojs, 1909).
Posle jedne decenije u kojoj piše dve knjige (“Dablinci“ i “Portret umetnika u mladosti“) i posle mnogih kasnijih mena, počeo je da piše “Uliksa“ (1914. do 1922. godine), a u to vreme mu otac piše nežna pisma, puna ljubavi: “Da ne govorim koliko bi mi zadovoljstva pružilo da te vidim pre no što umrem, i da još jednom pogledam one koji su me voleli i koje sam voleo... Veruj mi da sam ostao onaj isti, tvoj otac“ (1914.) i “tvoj otac misli da se samo ti brineš o njemu i veruješ u njega, i sve očeve misli su zauzete tvojim dolaskom, kako bi mogao da te vidi pre no što umre“. (Pismo Džejms Džojsu od prijatelja njegovog oca, 1920. godine,). Na nesreću, irski građanski rat i kasnije pobune sprečili su da se ispuni njihova obostrana želja da se ponovo vide.
Međutim, do smrti njegovog oca, 1931. godine Džojsovo ponovno sjedinjenje s njim bilo je duhovno mnogo puta ispunjeno, pošto je njegov književni uspeh bio simbolički ekvivalent kasnijeg, ličnog, bračnog i interpersonalnog sklada faze trojstva. Iz Pariza je preuzeo troškove poslednjeg očevog lečenja, razgovora sa bolnicom, pogreba i priprema za pomen. Zauzvrat, otac ga je odredio za jedinog naslednika od desetoro braće i sestara. Dva meseca kasnije, rođen je jedini sin (Stiven) njegovog jedinog sina (Đorđo), što ga je nadahnulo da istog dana napiše pesmu “Ecce Puer“ (“Bi dečak“), punu ambivalencije, u kojoj se spajaju četiri generacije očeva i sinova.
Iz eseja Uliksov kompleks (Psihoanaliza i književnost, priredio Žarko Martinović)
