Ovo se oseća i kod naših najboljih pisaca: mestimice, na primer, u Lesingovoj Dramaturgiji, pa čak i u ponekim romanima Žana Paula. Čim se to oseti, knjigu treba odbaciti: jer vreme je skupo. U osnovi, pak, pisac obmanjuje čitaoca čim piše samo zato da bi trošio hartiju: jer on se izgovara kao da piše zbog toga što ima nešto da saopšti. - Honorar i zabrana preštampavanja su, u osnovi, upropašćivanje književnosti. Stvari od vrednosti piše jedino onaj što piše isključivo radi same stvari. Kakva bi neocenjiva dobit bila kada bi, u svima granama jedne književnosti, postojalo samo malo knjiga, ali odličnih. No to nikada ne može biti, dok god se može zasluživati honorar. Jer izgleda kao da neko prokletstvo leži na novcu: svaki pisac postaje rđavim čim piše radi makakve dobiti. Najbolja dela velikih ljudi sva su iz onog vremena, kada su još morali pisati bilo badava bilo za kakav veoma mali honorar. Dakle i ovde se potvrđuje ona španska poslovica: honra y provecho no caben en un saco. (Čast i novac ne spadaju u istu vreću). - Sva beda današnje književnosti u Nemačkoj, i van nje, potiče odatle što se knjige pišu radi zarađivanja novca. Svaki kome treba novaca prosto sedne i piše knjigu, i publika je toliko glupa da je kupuje. Sekundarna posledica ovoga zla je upropašćivanje jezika.

Veliki broj rđavih pisaca živi isključivo od gluposti publike, koja neće ništa da čita sem onoga što je danas štampano: - žurnaliste! Tačno ime! U prevodu ono bi značilo "nadničari".

Iz dela O pisanju i stilu