Turist nije samo gledalac u pokretu. On ne uživa samo u posebnom zadovoljstvu (naročito kada putuje autom) koje donosi potrošnja prostora (gutati kilometre). Lično uspostavlja neku vezu sa zemljom koju posećuje, nekolikim najobičnijim rečima ili konvencionalnim pozdravima izmenjanim sa domaćinima, odnošajem koje psihički zamisli ili koje stvarno doživi s osobom suprotnog pola. Kupovinom simboličnih predmeta zvanih "suveniri", minijaturnih kula u Pizi, pepeljara koje nešto simbolizuju i drugih sitnurija slične primene, turist magijski prisvaja sebi Španiju ili Italiju. Najzad, on troši fizičko biće posećene zemlje, gastronomskim obrokom, sve raširenijim kosmožderskim obredom. (Posle godišnjih odmora prave se čitavi obredi podsećanja, pokazuju se fotografije, pričaju se živopisne zgode, ponekad uz kjanti, u čemu se pronađe malo Italije, uz paeju, u čemu se pronađe malo Španije, uz riblju čorbu, u čemu se pronađe malo sunca.

Turist može da kaže "ja, ja lično", "ja sam video", "ja sam jeo", "ja sam tamo bio", "ja sam prešao 5000 kilometara": i ta neosporna fizička očiglednost, to osećanje da se tamo bilo, u pokretu, u igri, daje prednost turizmu i odnosu na spektakl.

U poređenju sa gledaocem, turist jeste, nešto čini ("učinio je posetu Španiji") i nešto stiče (uspomene). U turističko viđenje uključeni su, istovremeno, dodatna mera bića i dodatna mera posedovanja. Fizičko samoučešće istovremeno je i prisvajanje, svakako polumagijsko, doživljeno kao neko ushićenje, neko obogaćivanje sebe.

Iz dela Duh vremena