"Jedne večeri, kada sam pri svetlu lampe svodio svoje račune i sračunavao dobit, savlada me san. U snu ugledah anđela smrti kako poput vihora pojuri na mene i udari me pre nego što sam ga mogao zamoliti da me poštedi svog strašnog udarca. Zaprepastih se kad videh da je moja sudbina zapečaćena i da se dobru koje sam učinio ne može više ništa dodati, niti se od zala koje sam počinio može bilo šta oduzeti. Povedoše me pred presto onoga koji prebiva u trećem nebu. Svetlo koje je bleštalo preda mnom oslovi me ovim rečima: "Karazane, tvoje služenje Bogu je odbačeno, svoje srce si zatvorio pred ljubavlju prema ljudima, a svoje blago si držao gvozdenom rukom. Živeo si samo za se, pa ćeš zato i ubuduće za večita vremena živeti sam, prognan iz svake zajednice sa bilo kojim stvorenjem." U tom trenutku me je neka nevidljiva sila zgrabila i prognala kroz sjajnu zgradu vasione. Ubrzo bezbrojni svetovi ostadoše iza mene. Kad sam se približavao krajnjoj granici prirode, primetio sam da se tama beskrajne praznine spušta u dubinu preda mnom. Strašno carstvo večite tišine, usamljenosti i mraka. Neizrecivi strah me je spopao u tom trenutku. Polako nestadoše iz vida i poslednje zvezde, pa se onda ugasi i poslednji bledi zrak svetla u potpunoj pomrčini. Samrtni užas i očaj rasli su sve više, kao što sam se i ja svakog trenutka sve više udaljavao od poslednjeg nastanjenog sveta. Pomislio sam u nepodnošljivom strahu da bih čak i onda kad bi me deset hiljada puta po hiljadu godina odnelo dalje izvan granica vasione, još uvek gledao u neizmernu bezdan tame preda mnom, bez pomoći i bez nade za povratak. - U ovom bunilu ispružih takvom snagom ruke za predmetima stvarnosti da se probudih zbog toga. I tada mi postade jasno da ljude treba visoko ceniti; jer i najneznatniji od onih koje sam u oholosti svojoj odagnao ispred svojih vrata bio bi mi u onoj strašnoj samotinji draži od svih blaga Golkonde.
Iz dela O lepom i uzvišenom
