Bio je rođeni ratnik, i rat je kao dah života izbijao iz njegovih nozdrva. Najviše je voleo da učestvuje u jurišu konjice, da skoči sa konja u kritičnom trenutku, i da onda puca u borbi prsa u prsa. Pušku je držao u levoj ruci, zato što mu je desna bila razmrskana u jednom od ranih pohoda. Odlikovao se velikom hrabrošću, ali i onim čudnim, gotovo mističnim ugledom bogatog čoveka koji se odrekao svih onih uživanja koja se mogu kupiti za novac. Bogati srpski pobunjenici imali su običaj da podražavaju turske paše, da se oblače u svilu, nose pozlaćenu ratnu opremu i ukrašeno oružje, i da uređuju kuće po ugledu na Turke. Karađorđe se oblačio, živeo i svojim rukama radio kao seljak.
To je već nagoveštavalo izvesnu izuzetnost, ali ne u onom stepenu ili vrsti koje će Karađorđe kasnije ispoljiti. Za devet godina on je postao jedan od najznačajnijih ljudi u evropskoj istoriji. Bio je bez premca, ne samo kao vojnik u borbi već i kao strateg. Njegova veština da svojim snagama napadne ponekad i tri puta brojnijeg neprijatelja predstavlja jedan od najčudesnijih uspeha vojničkog genija, koji zapanjuje tim više što ovaj čovek nikada nije bio u nekoj vojnoj školi. Bio je i vešt diplomata, kako u saobraćanju sa svojim narodom, kojeg je pridobio za osnovnu ideju jedinstva, tako i u podsticanju Austrije i Rusije protiv Turske, a da pri tom nije pravio kompromise u pogledu srpske nezavisnosti. Kada je došlo do osnivanja neke vrste državne uprave koja je trebalo da istisne rđavu tursku administraciju, Karađorđe se pokazao kao dalekovid državnik. Tu su se, u stvari, otkrile prvorazredne i sasvim neočekivane osobine njegovog genija.
Iz putopisa Crno jagnje i sivi soko
