Henri Marej smatra da je ljudska akcija uglavnom motivisana potrebama, koje su često nesvesne i utiču na ljudsko ponašanje. On definiše potrebu kao "mogućnost ili spremnost da se na određeni način odgovori pod određenim datim okolnostima". Svaka osoba ima jedinstvenu hijerarhiju potreba, a svaka potreba ima različitu jačinu. Ljudska priroda uključuje niz univerzalnih osnovnih potreba, a individualne razlike u ovim potrebama dovode do jedinstvenosti ličnosti osobe.
Henri Marej potrebe deli na primarne i sekundarne. Primarne potrebe su osnovne potrebe koje se zasnivaju na biološkim zahtevima, kao što su hrana, voda i kiseonik. Sekundarne potrebe su one koje su generalno psihološke kao što su razvoj, postignuće i nezavisnost, i iako možda nisu bitne za osnovni opstanak, one su neophodne za psihičko blagostanje.
Prema Henriju Mareju svaka potreba je jedinstvena, ali postoji prepoznatljiva istovetnost među potrebama. Iako je svaka potreba važna po sebi, Henri Marej je takođe verovao da potrebe mogu podržati druge potrebe, mogu biti u sukobu jedne s drugima i mogu biti međusobno povezane. On koristi izraz subvencionisanje potreba za situaciju kada su dve ili više potreba kombinovane kako bi se zadovoljila jača potreba i izraz fuzija potreba kada jedna akcija zadovoljava više od jedne potrebe. Na primer, potreba za dominacijom može se suprotstaviti potrebama sa pripadnošću i previše kontrolisanja ponašanja da odvoje porodicu, romantične partnere i prijatelje. Ponašanje osobe može ispuniti više od jedne potrebe, kao na primer obavljanje težeg zadatka za zajednicu može da zadovolji potrebe postignuća i pripadnosti. Faktori okruženja igraju ulogu u tome kako se ove psihogene potrebe prikazuju u ponašanju.
