Drukčije to izgleda kod čoveka druge polovine života, kome više nije potrebno da vaspitava svoju svesnu volju, kome je, naprotiv, da bi razumeo smisao svog individulnog života, potrebno da upozna sopstveno biće. Njemu socijalna korisnost nije više cilj, mada on ne poriče njenu poželjnost. On oseća svoju stvaralačku delatnost kao rad i sopstvenu blagodet ali mu je njena socijalna nekorisnost potpuno jasna. U sve većoj meri oslobađa ga ova delatnost bolesne zavisnosti i on dobija time novu unutarnju čvrstinu i novo poverenje u sebe samog. A sve ovo su tekovine koje socijalnom životu pacijenta služe na korist. Jer unutarnje čvrst čovek, koji u samog sebe ima poverenje, biće dorasliji svojim socijalnim zadacima nego onaj koji sa nesvesnim stoji na ratnoj nozi.

Iz dela Lavirint u čoveku