Oni koji, usled težnje i nade, žive samo u budućnosti, koji gledaju samo napred i s nestrpljenjem se žure u susret danima, kao da tek ovi imaju da donesu pravu sreću, a koji, međutim, puštaju sadašnjost da prohuji a ne poznaju je niti uživaju u njoj, ti mudraci, uprkos svome starmalom izrazu lica, liče na one magarce u Italiji koje ljudi gone napred i jure time što im na glavi vezuju svežanj sena o štap, koje oni jednako gledaju pred nosem i misle da će ga dohvatiti. Jer ti ljudi varaju sebe o smislu celog života, pošto uvek žive samo ad interim (za trenutak) - dok ne umru. U mesto da smo, dakle, isljučivo i neprekidno zabavljeni planovima i brigom za budućnost, ili da se predajemo čežnji za prošlošću, ne bismo trebali da zaboravljamo da je sadašnjost jedina stvarna i jedina sigurna, a da, naprotiv, budućnost gotovo uvek ispada drukčije no što mi mislimo; da je, štaviše, i prošlost bila drukčija, i to tako da i jedna i druga vredi manje no što nam izgleda. Jer daljina koja inače smanjuje predmete našem oku, uvećava ih našim mislima. Jedina je sadašnjost istinita i izvesna: ona je realno ispunjeno vreme, i naše je biće isključivo u njoj. Zato bismo je trebali uvek udostojiti vedroga prijema, dakle svaki trenutak snošljiv i slobodan od neposrednih bolova i nezgoda svesno uživati kao takav, tj. ne pomućivati ga kiselim licem, zbog propalih nada u prošlosti ili zbog briga za budućnost. Jer je sasvim ludo odgurnuti od sebe jedan dobar čas u sadašnjosti ili pokvariti ga iz obesti, iz ogorčenja zbog onoga što je prošlo, ili iz zabrinutosti zbog onoga što će doći. Brizi, i samom kajanju, treba posvetiti izvestan čas, a posle toga treba o onome što se dogodilo misliti: Ali to ćemo sada, ma i ožalošćeni, smatrati da se dogodilo, a drago srce u grudima ukrotićemo silom. A o onome što će tek doći: A to, zaista, leži u krilu bogova. A naprotiv o sadašnjosti: Smatraj svaki dan kao poseban život. (Sen.), i to jedino realno vreme učiniti sebi što je moguće prijatnijim.

Samo ona buduća zla imaju prava da nas plaše i uznemiruju, koja su izvesna i za koja znamo i kada će nastupiti. Ali njih će biti vrlo malo; jer ako su zla ili prosto mogućna, ili u svakom slučaju verovatna, ili čak i izvesna, vreme njihova dolaska sasvim je neizvesno. Ako se, sada, upustimo u jedno od onoga dvoga, onda nemamo više ni jedan miran trenutak. Da, dakle, ne bismo izgubili mir svoga života, usled izvesnih i nezvesnih zala, moramo se naviknuti da ona prva smatramo kao da neće doći, a ova druga kao da neće doći tako skoro.

Iz dela Paraneze i maksime