Bez poznavanja velikih književnih dela - bez Homera, tragičara, Dantea, Šekspira, Getea - nema istorije filozofije. Svetovi u kojima se filozofiralo dolaze kroz njih do nas. Materija kojom se filozofija hranila, tu kao da je opipljiva. Čoveka nigde ne vidimo jasnije nego u književnim delima. Ono što čovek jeste, jeste zahvaljujući svojoj književnosti, svojoj umetnosti, svojim bajkama i svojim slikama.
I u filozofiji, tamo gde ona prodire u dubinu, zaista postoji stalna veza s književnošću. Često su one zbilja jedna u drugoj. U velikim epohama, u nemačkom idealizmu na primer, književnost i filozofija postaju neraskidiva celina duhovnog sveta. U ljudima poput Lesinga, Getea, Šilera književnost je funkcija među ostalim funkcijama.
Na filozofiju se ne odnose svaka književnost i svaka umetnost. Nje se tiču samo takva književnost i takva umetnost koje daju opšte viđenje sveta i čoveka, koje iznose poglede na svet i koje se negde izražavaju i u vidu misli, u dijalogu, i to tako da te misli budu iskonske, da niotkud nisu uzete, da ostvaruju kretanja koja su egzistencijalno značajna.
Književnost stvara opažaj, govori u očiglednostima, u metaforama. To je filozofski ako je taj put u krajnjoj liniji sredstvo duše za osvetljavanje i ispunjavanje njene svesti o bivstvovanju, a nije krajnji cilj i samodvoljno estetsko uživanje.
Zbog te opasnosti filozofija je od Heraklita i Platona i u stalnom neprijateljstvu prema književnosti i umetnosti, zbog opasnosti da književnost i sam književnik budu egzistencijalni problem, od Avgustina do Kjerkegora.
Iz dela Svetska istorija filozofije
