Ljudi ne žive bez slika o sebi. U međusobnoj borbi slika mi dolazimo do sebe samih. Ljudi su oduvek bili okruženi slikama: mitološkim likovima heroja, grčkim bogovima koji po svemu liče na ljude, osim po tome što su besmrtni a ljudi su osuđeni na smrt. Čovek je okružen likovima mudraca, proroka, svetitelja, likovima književnih junaka. Kakve ga slike okružuju danas? Da li u prave uzore i slike mogu da se ubroje zvezde pozornica, sporta, filma, politike, spisateljstva, istraživanja; ili više nema pravih slika i uzora?
Borba ljudskih slika odvija se u nama radi nas samih. Prema slikama koje srećemo u pojedincima osećamo naklonost ili odbojnost; pa onda te slike ocenjujemo kao poželjne ili nepoželjne. Onda se pitamo: šta bi ovaj čovek učinio u ovoj situaciji? Šta bi rekao?
Kad potonemo u prostaštvo, skloni smo da se opravdavamo ukazivanjem na ono što je prosto. Da bismo lakše došli do sebe samih, tražimo ljude koje možemo da poštujemo. Mi postajemo mi sami u onima koje volimo. Sebe gubimo u onima za koje mislimo da nas nadmašuju. Odbrana od uzvišenih ljudskih uzora kaže: “Neću da budem takav; hoću da budem kao svi ostali“; ili: “Ljudski je učestvovati u ljudskoj niskosti; to je bolje nego oholo hteti da budem bolji od drugih; to je pravo čoveštvo“. Ili kaže: “Veliki ljudi su stvar prošlih vremena; danas to više ne postoji“. Ili: “Hoću da budem ono što traži naše doba i što mu odgovara.“
Iz knjige Mala škola filozofskog mišljenja
