U središtu našeg uma, u magnovenju smo videli crnu sunčevu svetlost koja se presijava kroz drveće pod snegom i kroz pljusak svetlucave kiše. Bljeskovi munja su se pojavili da učine tehnički izvodljivim prelaz sa pozitivnog na negativno. Ali sve ovo samo je stvorilo atmosferu nestvarnog. A šta ćemo sa sadržajem? Šta sa logikom sna? To je došlo iz mog sećanja. Setio sam se mokre trave, vagona punog jabuka, konja mokrih od kiše, koji se isparavaju na suncu; sva ova građa probila se u film pravo iz života, a ne kroz medij graničnih vizuelnih umetnosti. Tragajući za jednostavnim rešenjem problema prenošenja nestvarnosti sna, nabasali smo na panoramu pokretanog drveća u negativu, i, naspram te pozadine, na lice devojčice koja tri puta prolazi ispred kamere, svaki put s izmenjenim izrazom. Želeli smo da u toj sceni uhvatimo detinje predskazanje predstojeće tragedije. Poslednja scena sna je namerno snimljena pored vode, na žalu, da bi bila povezana sa poslednjim Ivanovim snom.
Iz knjige Vajanje u vremenu
