Takav život je još danas moguć, a za izvesne ljude čak i neminovan: pravo, izvorno hrišćanstvo biće mogućno u ma koje doba... Ne verovanje, nego delanje, pre svega ne delanje u mnogo stvari, jedan drugi način bivstvovanja /Sein/... Stanja svesti, koja god vera, držati se istinitog na primer - svaki psiholog to zna - jesu savršeno ravnodušna i petog reda prema vrednosti instinkata: strožije rečeno, čitav pojam duhovne uzročnosti je lažan. Svesti hrišćanina, hrišćanski život, na neko držanje-do-istinitog, na puku fenomenalnost svesti, znači poricati bit hrišćanskog. U stvari, nije postojao čak nijedan hrišćanin. “Hrišćanin“, ono što se posle dve hiljade godina naziva hrišćaninom, jeste samo psihološko samonerazumevanje. Tačnije gledano, vladali su u njemu, uprkos svoj “veri“, naprosto instinkti - i kakvi instinkti! - U svakom dobu “vera“ je bila, na primer kod Lutera, samo plašt, izgovor, zavesa, iza koje su svoju igru igrali instinkti - jedno dovitljivo slepilo nad vladavinom izvesnih instinkata...
Iz dela Antihrist
