1. Fac. et excusa. Uhvati zgodnu priliku da samovoljno prisvojiš bilo pravo države nad njenim bilo nad kakvim drugim susednim narodom. Mnogo će se lakše i finije izneti opravdanje i ulepšati nasilje posle dela (naročito u prvom slučaju gde je najviša unutarnja vlast istovremeno i zakonodavna, te joj se valja pokoravati bez razmišljanja), nego da se pre toga traže ubedljivi razlozi i da se još čeka na protivdokaze. Zbog same ove drskosti dobija se izvestan utisak kao da je onaj koji tako postupa stvarno ubeđen u zakonitost svoga dela, a bog bonus eventus je naposletku najbolji pravni zastupnik.
2. Si fecisti nega. Što si ti sam skrivio te si npr. svoj narod doveo do očajanja i tako do ustanka, poreci da je to tvoja krivica, nego tvrdi da je svemu kriva upornost podanika ili, ako si se domogao susednog naroda, da je krivica do ljudske prirode, jer čovek je takav: ako ga ne predusretneš silom, budi siguran da će on predusresti tebe i da ćeš mu pasti u ruke.
3. Divide et impera. To znači: ako ima u tvom narodu nekoliko privilegovanih glava koje su te izabrale samo za svog prvaka (primus inter pares), zavadi ih međusobno i razdvoj ih od naroda. Pomaži, zatim, ovom poslednjem obećavajući mu veću slobodu, pa će onda sve bezuslovno zavisiti od tvoje volje. A radi li se o stranim državama, onda je sejanje razdora među njima prilično pouzdano sredstvo da ih, tobože pomažući slabijoj, sebi potčiniš jednu za drugom.
Iz dela Večni mir
