Cvajg, ali i Rilke, Verheren, Romen Rolan, Nabokov nisu priznavali granice jer su nosili svoje otadžbine sa sobom na đonovima cipela. Kultura nije svođenje na jedan jezik koji će želeti da bude univerzalan i koji je samo tehnička apstrakcija. Ona nije širenje među masama biblijske poruke koja će morati da bude ponovo ispisana, sažeta, promišljena, svedena na konzistenciju nekakve kaše, da bi bila bolje shvaćena. Da li je to, ipak, ono što industrija dokolice, čije korišćenje Amerika želi da nametne, ono "lako za konzumiranje" pseudokulture posleratnih mass media što želi da diktira Evropi kao zakon kojem se priklanja stvaralaštvo?
Ono što važi za jezik važi i za umetnost. Priroda umetničkog dela jeste (a to će analizirati Hana Arent) dosegnuta kada su sami ti predmeti preinačeni: "Time se ne želi reći da se kultura izliva na mase, nego da se kultura oseća razoreno jer prouzrokuje dokolicu. Rezultat nije rastvaranje, nego truljenje (...) Rezultat (insistira ona) naravno nije jedna masovna kultura, koja, pravo rečeno, i ne postoji, nego dokolica masa koja se hrani kulturnim predmetima ovoga sveta. Verovanje da će jedno takvo društvo postati 'kultuvisano', s vremenom i uz napor uložen u obrazovanje, verujem da je fatalna greška."
Iz dela Odgovornost umetnika
