Pjer Abelar odbacuje religiozne i natprirodne elemente iz moralnog. On smatra da filozofija i božanstvo u raznim religijama isto deluju u svesti svakog plemenitog čoveka. Na moralnost utiču spoljašnji činioci, ali ne i prirodna svojstva kao i urođeni kvaliteti duše i tela. Čovek je slobodan da pristaje ili odbija Boga, svet i da individualno stvara moral.
Elementi moralnosti namera, pristajanje i savest su u moći čoveka. Pri tome Abelar naglašava da je savest bitna za moralan čin, a odluka savesti koja prati svako delovanje je racionalni kriterijum za vrednovanje morala. Slediti savest može da znači i slušati prirodu i slediti Božju volju.
Abelar vezuje greh za nameru ili volju čoveka da učini nešto zlo, ili da ne učini ono što je dobro. Greh određuje kao učinjeni postupak koji se sukobljava sa savešću, pristajanje na delo koje protivreči savesti. Delo iz prisile ili neznanja ne smatra se grehom, i zato deca, nezreli, maloumni i oni kojima vera još nije objavljena ne mogu počiniti greh.
Grehe Pjer Abelar deli na oprostive i neoprostive kao i na duhovne i telesne, ali ova podela je uslovna, jer se svi svode na duhovne. Želju ne smatra grehom, jer je greh u pravom smislu samo pristanak na želju. Tako na primer, nije greh poželeti ženu, nego pristati uz tu žudnju.
Postoje tri načina na koji se grešnik može osloboditi od greha: kajanjem, ispovedanjem i pokorom. U svakom od ta tri načina, on se pokorava drugima, bilo neposredno kome je zgrešio, svešteniku ili javnosti.
