U svom poznatom delu Istraživanje o ljudskom razumu, Dejvid Hjum ističe da je znanje onoga što je moralno i onoga što je zlo stvar jednostavnog razmišljanja koje je svakom čoveku pristupačno: "Verovatno je da je konačan zaključak koji proglašava karakter i postupke milim ili odvratnim, pohvalnim ili krivim; da je ono što im utiskuje beleg časti ili beščašća, odobravanje ili osudu; da je ono što čini moral aktivnim principom i sačinjava vrlinu ili sreću i porok ili bedu - moguće je, kažem, da taj konačan zaključak zavisi od nekog unutrašnjeg čula ili osećanja koje je priroda učinila univerzalno prisutnim u celoj vrsti."

Početna pretpostavka Dejvida Hjuma je da je moral ili delo uma ili delo strasti. On tvrdi da ne može biti delo uma i da su određeni moralni sudovi izraz osećanja, strasti, jer strasti pokreću čoveka na akciju. Ali, takođe priznaje da se prilikom moralnog prosusuđivanja čovek poziva na opšta pravila i teži da ih objasni pokazujući da se ona mogu koristiti i pomoći u dostizanju onih ciljeva koje su mu postavile strasti.

Dejvid Hjum razlikuje prirodne vrline, koje su korisne ili pogodne, ili oboje, za čoveka koji ima normalne strasti i želje od veštačkih vrlina koje su društveno i kulturno stvorene kako bi sprečile izražavanje onih strasti i želja koje će društveno i destruktivno poslužiti onome što mi obično smatramo svojim sopstvenim interesom.

U Raspravi o ljudskoj prirodi, Dejvid Hjum postavlja pitanje zašto mi ne bismo imali opravdanja da prekršimo pravila kao što su pravda i držanje obećanja kojih se treba držati zato što ona služe našim dugoročnim interesima, i to kada ona ne služe našim interesima i kada to kršenje neće imati nikakve loše posledice. Formulišući to pitanje on eksplicitno poriče da bi bilo koji urođeni izvor altruizna ili saosećanja sa drugim mogao da nadoknadi nedostatke argumenata, i interesa i koristi.