MI SE NIKAD NE DRŽIMO SADAŠNJOSTI. - Preduhitravamo budućnost kao suviše sporu da stigne, kao da bismo ubrzali njen hod; ili prizivamo prošlost, da bismo je zadržali kao odviše prolaznu: i toliko smo nesmotreni da bludimo po vremenima koja nisu naša, a nikako ne mislimo na jedino koje nam pripada; i toliko smo lakoumni da mislimo na ona koja ne postoje više, a bežimo bez razmišljanja od jedinog koje postoji. To dolazi otuda što nas sadašnjost, obično, vređa. Odvraćamo pogled od nje, jer nas ožalošćava; a ako nam je prijatna, žalimo što vidimo da nam izmiče. Pokušavamo da je održimo budućnošću, i hoćemo da raspolažemo stvarima koje nisu u našoj moći, za jedno vreme do koga nemamo nikakvo jamstvo da ćemo dospeti.
Neka svako ispita svoje misli; naći će da su sve obuzete prošlošću i budućnošću. Mi gotovo i ne mislimo na sadašnjost; a ako i mislimo, to je samo zato da bismo u njoj našli uput kako da raspolažemo budućnošću. Sadašnjost nam nikad nije svrha. Prošlost i sadašnjost su nam sredstva; jedino budućnost nam je svrha. Na taj način, mi nikad ne živimo, nego se nadamo da ćemo živeti, i pošto se uvek pripremamo da budemo srećni, neizbežno je da to nikad nismo.
PROLAZNOST. - Strašna je stvar osećati kako nestaje sve što nam pripada.
Iz dela Misli
