Ko živi u koliko-toliko podnošljivim i osiguranim uslovima i smatra ih prirodnim standardom ljudskog postojanja koji se - zahvaljujući neminovnom napretku u koji se veruje - sve više širi, da bi na kraju obuhvatio čitavu Zemljinu kuglu, taj se obično vrlo dobro snalazi i bez filozofskog pogleda na svet, ako ne trajno, a ono bar sve dotle dok ne ostari i ne onemoća i dok se ne suoči sa smrću kao nečim što je stvarno. Naravno, činilo se da je s prvim stadijumom materijalnih uzleta koje je sa sobom donela savremena prirodna nauka započeo period mira, sigurnosti i napretka, ali sada to više ne izgleda tako. Situacija se, nažalost, promenila. Mnogi ljudi, pa čak i celi narodi ne žive više lagodno ni sigurno; tuzi za dragim pokojnicima pridružila se briga o sopstvenoj sumornoj budućnosti i o budućnosti svoje dece, ukoliko su još u životu. Čovekov goli opstanak ne smatra se više izvesnim, a još se manje izvesnim smatra stalni napredak čovečanstva. Lična nesreća, pokopane nade, preteća beda, nedostajuće poverenje u mudrost i poštenje onih koji vladaju - sve to budi u nama čežnju za još maglovitom, svejedno da li dokazivom ili nedokazivom nadom da je naš "svet" ili naš "život" usađen u širi kontekst koji ima dublje, za nas nedokučivo značenje.

Iz dela Priroda i Grci