U moje vidno polje ušlo je nešto novo. Nedaleko, ugledao sam u prostoru ogromni tamni kameni blok, nalik meteoritu. Bio je otprilike veličine moje kuće, ili čak veći. Lebdeo je u prostoru, kao što sam i ja sam lebdeo. Slične stene video sam na obali Bengalskog zaliva. Bili su ti blokovi od žutosmeđeg granita, od kojih su neki bili pretvoreni u hramove. Moja stena predstavljala je jedan takav ogroman blok. Jedan njen ulaz je vodio u malo predsoblje. S desne strane ulaza, iznad kamene klupe sedeo je, bez reči, jedan crni Indus. Nosio je belu odeću, i ja sam znao da me on očekuje... Kada sam se približio stepenicama koje su vodile gore, ka ulazu u stenu, dogodilo se nešto čudno: imao sam osećaj da s mene sve spada. Sve čemu sam težio, šta sam želeo ili mislio, celokupna fantazmagorija zemaljske egzistencije, nestajala je ili bila otrguta od mene - bio je to jedan izuzetno bolan proces. Pa ipak, nešto je ostalo; činilo se kao da sam sada nosio sa sobom sve što sam ikad doživeo ili učinio, sve što mi se dešavalo. Mogao bih to da izrazim i na ovaj način: to je bilo sa mnom, i ja sam bio sve to. Ja sam se sastojao od sopstvene istorije, i osećao sam sa velikom sigurnošću: eto, to sam ja. Ja sam taj svežanj prošlosti, i ono što je u njoj postignuto.
Ovo iskustvo me je ispunilo osećanjem ogromne praznine, ali istovremeno i velikom punoćom. Više nije bilo ničega što bih želeo li hteo. Postojao sam u jednom objektivnom stanju: predstavljao sam ono što sam bio tokom života. Najpre je prevladalo osećanje ništavila, kao da sam otet ili opljačkan; ali, iznenada, takvo osećanje je izgubilo svaki smisao. Sve se pretvorilo u prošlost, ostalo je fait accompli, bez i najmanjeg osvrtanja za onim što je bilo. Više nije bilo nikakvog žaljenja da je nešto propušteno ili oduzeto. Nasuprot: imao sam sve što je činilo mene, i to je bilo sve."
Iz autobiografije Sećanja, snovi, razmišljanja
