Nije da sam obraćao pažnju na to. Ne, ne! Pošto sam verovao da je za pravog Amerikanca čovek čovek, "makar došao s kraja sveta". Ipak, obraćao sam pažnju zbog bezbrojnih muškaraca i žena koji nisu znali kako da to prihvate filozofski i šaljivo kao što sam ja znao, i koji su prolazili kroz život u ovoj zemlji pod tim ružnim utiskom, uvek poginjući glavu, trpeći prezir jer su "stranci" celog svog života.
Što se mene tiče, nije me bilo briga! Iako su moje crte lica možda uvek delimično ukazivale na moje poreklo, koga se ni najmanje nisam stideo; iako je povremeno moj govor mogao da oda moje strano poreklo; iako ću beskrajno patiti; iako će me tvoji sinovi uvek nazivati "strancem", ipak te volim, Ameriko. Ja nisam slep za tvoje nedostatke, ali tvoja vrlina i tvoja slava ih daleko nadmašuju. Šta god se dogodilo, ja sam tvoj i tebe smatram svojom. Mojim venama protiče krv, mojom glavom protiču misli, mojom dušom osećanja i stremljenja koja si mi ti dala. Tvoje ime je urezano u moju dušu. Volim te, Italijo moja rodna zemljo, tom mističnom ljubavlju sa kojom se ljudi okreću svojoj rodnoj zemlji i hodočasnici svojoj svetinji. Volim te, Ameriko, muškom snažnom ljubavlju, izniklom iz narastanja uma, razvoja duše, iz patnji i radosti, velikih napora i još većih ljubavi tokom godina. Volim sam tvoj život. Volim te kao što ne mogu da volim nijednu drugu zemlju. Nijedno drugo nebo nije tako lepo kao tvoje; nijedne strme planine ni plodna polja nisu tako veličanstvena i božanstvena. Ja sam tvoj; ti si moja; na tvojoj svetoj zemlji ću živeti; tu ću zadovoljno umreti - kao Amerikanac.
Iz priče Duša imigranta
