Ta slika pretstavljala je: kako Čanselor Livingston zaklinje Predsednika Vašingtona. Za mene je to bila slika najsvečanijeg istorijskog događaja koji je Njujork, ili ma koji drugi grad na svetu, zapamtio. I kada mi ovaj mali činovnik u uredu za izdavanje isprave o državljanstvu predade tu ispravu, i mrzovoljno pozva me da obećam da ću uvek poštovati Ustav Sjedinjenih Država, pred moje oči odjednom izađe slika onog istorijskog prizora u Federalnoj Palati. Pod uticajem nekog nastranog osećanja, zadrhta mi glas kada odgovorih: "Hoću, tako mi Bog pomogao!" Mali činovničić primeti moje uzbuđenje, ali mu ono bi nerazumljivo, jer mu nisu bili poznati moji teški, preteški napori za čitavih devet godina da se pripremim da postanem građanin Sjedinjenih Država. Kada sam sedeo na krovu lađe koja je trebalo da me odvede na univerzitete u Evropi, i gledao kako se brod žuri da izađe iz Njujorškog zaliva, na pamet mi dođe dan kada sam, pre devet godina, ovamo došao na jednom useljeničkom brodu. Rekoh tada sam sebi: "Mihajlo Pupine, kada si pre devet godina doplovio u Njujorški zaliv, najveće blago koje si sobom nosio bila je svest o najboljim tradicijama tvoje rase, duboka pošta prema njima i osećanje da su ono svetinja za tebe... Najveće blago koje sada sobom nosiš iz Njujorškog zaliva, jeste svest o tradicijama tvoje druge otadžbine, duboka pošta prema njima, osećanje da su one svetinja za tebe..."

Iz autobiografije Sa pašnjaka do naučenjaka