Svaka duša prihvata se svega što nema duše i celim nebom obilazi, pojavljujući se čas u ovoj čas u onoj prilici. Ako je savršena i krilata, diže se u nebeske visine i prebiva po celoj vasioni, a ona kojoj je perje opalo pada, dok se ne uhvati za kakvo tvrdo mesto. Tu se nastani i uzme zemaljsko telo, koje kao da samo sebe kreće njenom snagom, i ta celina, duša i telo združeni, zove se živo biće, a sporedan mu je naziv smrtno: da takvo biće smatramo za besmrtno nema nikakva dovoljna razloga, nego maštom zamišljamo sebi boga kao takvo besmrtno biće, koje ima dušu, a ima i telo, za večna vremena oboje zajedno sraslo, a da ga nismo ni videli ni dovoljnu pretstavu o njemu stekli. Nego ovo neka bude onako kako je bogu drago, i onako neka se naziva. A uzrok gubitku perja, s kojega ono sa duše opada, prihvatimo.
Iz dela Fedar
