Jevanđeljska zapovest je bezuslovna i nedvosmislena: podaj sve što imaš, apsolutno sve. Na to će političar reći da je to u društvenom pogledu besmislena zapovest, sve dok je ne prihvate svi. Zbog toga je on za poreze i konfiskacije - jednom rečju za prinudno regulisanje odnosa između ljudi. Međutim, suština etičke zapovesti je u tome što se uopšte ne interesuje za društvene posledice. Ili uzmimo za primer zapovest: "Pruži i drugi obraz". Ova zapovest je bezuslovna i ne pita otkud drugome pravo da udara. Očigledno, to je etika bez dostojanstva - izuzev za sveca. A to znači: čovek mora biti svetac u svemu, bar što se tiče namere, mora živeti kao Isus, apostoli, Sveti Franja, i njima slični. Samo onda ova etika ima smisla i predstavlja izraz njegovog dostojanstva. Inače, ništa od svega toga. Jer kad se u skladu sa akosmičkom etikom ljubavi kaže: "Ne opiri se zlu silom", onda za političara važi obrnut stav: "Zlu treba da se odupreš silom, inače ćeš biti odgovoran zbog toga što se zlo u svemu povećava."
Onaj ko hoće da dela po etici jevanđelja, taj treba da se uzdrži od štrajka - jer štrajk podrazumeva prinudu - i može da se priključi sindikatima. A pre svega, on ne sme da govori o revoluciji. Jer etika jevanđelja nas ne uči tome da je građanski rat jedino legitiman rat. Pacifist koji se drži jevanđelja odbiće da nosi oružje. U Nemačkoj se to preporučivalo kao etička dužnost da se okonča rat i da se na taj način prekine sa svakim ratom. Političar će reći da bi jedino pouzdano sredstvo kojim se rat može diskreditovati za svako dogledno vreme bio mir na bazi status quo. Jer tada bi se narodi zapitali: Zašto je rat bio vođen? Time bi se rat doveo ad absurdum. Ali to je sada nemogućno. Jer za pobednike, ili bar za jedan deo onih koji su pobedili, rat će se politički isplatiti. A odgovornost za to snose oni koji su nam onemogućili da se odupremo. I kad prođe period iscrpljenosti, diskreditovan će biti mir a ne rat. To je posledica apsolutne etike.
Najzad, razmotrimo dužnost kazivanja istine. Za apsolutnu etiku, to je bezuslovna dužnost. Prema tome, zaključilo se da treba objaviti sva dokumenta, pogotovo ona koja terete vlastitu zemlju, i da na osnovu tih jednostranih publikacija treba priznati krivicu za izbijanje rata, jednostrano, bezuslovno, bez obzira na posledice. Političar će otkriti da se time neće unaprediti istina, već da će je naprotiv zloupotreba i razobručene strasti zamračiti; da samo svestrano i plansko ispitivanje sprovedeno preko onih koji nisu zaslepljeni stranačakim obzirima može dovesti do rezultata; i da svaki drukčiji postupak može imati takve posledice za čitav narod koje se decenijama ne mogu popraviti. Ali apsolutna etika uopšte ne pita za posledice. To je najvažnija tačka.
Iz dela Sociologija Maksa Vebera
