Četiri su vrste idola, koje po Frensisu Bekonu zaokupljaju ljudski duh. On ih slikovito naziva idolima plemena, idolima pećine, idolima trga i idolima pozorišta.
Idoli plemena imaju svoju osnovu u samoj ljudskoj prirodi i u samom plemenu ili ljudskom rodu. To su pogrešne predstave kojima je sklon ceo ljudski rod, i Bekon kaže: "Jer pogrešno je uverenje da su čula čovekova merilo stvari (Protagora je rekao: čovek je merilo svih stvari); naprotiv, sva opažanja, kako čula tako i duha, izveštavaju nas o čoveku, a ne o svetu; i ljudski duh liči na ona neravna ogledala koja svoje osobitosti prenose na različite strane stvari... i ove grde i razobličuju.". Po Bekonu "ljudski razum nikako nije čista svetlost, nego dobija boju od volje i od afekata, iz kojih nastaju nauke što mogu da se nazovu naukama kako se želi... Jer čovek je spremniji da veruje u ono što bi radije želeo da je istina." Zato i Bekon smatra: "Sve vrste praznoverica jesu slične, radilo se tu o astrologiji, tumačenju snova, o znamenjima, o proricanju, ili o čemu sličnom; u svemu tome obmanuti vernici opažaju događaje koji su se zbili, a zanemaruju i ne obraćaju pažnju na promašaje, čak ako su ovi daleko mnogobrojniji."
Idoli pećine su zablude koje su svojstvene pojedinom čoveku. Bekon to naglašava kada kaže: "Jer svaki čovek... ima svoju sopstvenu pećinu, koja lomi i prebojava svetlost prirode." Pre svega to je njegov karakter, koji je formiran prirodom i vaspitanjem, kao i njegovim telesnim i duhovnim načinom ili sklopom. Po Bekonu "jedne dispozicije pokazuju se u bezgraničnom divljenju starim stvarima, a druge opet u primanju novih stvari; samo malo njih mogu da se održavaju u pravoj sredini, i oni ne ruše ono što je starina pravilno izgradila, i ne preziru donesene novine modernih vremena." Zato su i neki duhovi po Bekonu, na primer po svojoj konstituciji nastrojeni analitički, i oni svuda opažaju razlike; drugi su nastrojeni sintetički, i oni opažaju sličnosti; tako na jednoj strani stoje naučnici i slikari, na drugoj pesnici i filozofi.
Idoli trga potiču iz jezika kojima se ljudi međusobno sporazumevaju i nastaju na ulicama i trgovima, gde se ljudi okupljaju i razmenjuju reči. Bekon kaže "Jer ljudi se sporazumevaju posredstvom jezika, a reči dolaze iz glava ljudskih. Ljudi se naime druže uz pomoć govora ali se reči određuju prema narodnom shvatanju. Iz reči koje su loše i necelishodno obrazovane izrastaju naročite teškoće za duh." I zatim se Bekon pita: "Filozofi govore o "beskrajnom" u tonu bezbrižnoga tvrđenja kao gramatičar o infinitivima; ali, zna li ko šta je "beskrajno", ili da li je ono i samo pokušalo da postoji?"
Idoli pozorišta proizilaze iz toga što ljudi žive ne samo u prirodnoj, već i u socijalnoj i istorijskoj sredini. Oni su vezani za društvene autoritete, tradiciju i religijska verovanja, koji često od njih traže pristajanje bez razmišljanja. O ovim idolima Bekon piše: "Ima konačno idola, koji su ušli u ljudske duše iz različitih filozofskih dogmi, a takođe i iz naopakih zakona dokazivanja. Njih nazivamo idolima pozorišta, jer držimo, da ima isto toliko proizvedenih i prikazanih drama, koje su stvorile izmišljene scenske svetove, koliko i prihvaćenih ili izmišljenih filozofija."
