Za Grke najranijeg doba bila je sasvim dovoljna činjenica da je prestup učinjen. Tako je i shvatanje krivice bilo objektivno obojeno sve do klasičnog doba. U nekim slučajevima kada se sudilo za telesnu povredu tražilo se lekarsko uverenje o težini povrede, ali se nije ulazilo u subjektivni odnos počinioca prema delu.
U mitu o Edipu menja se objektivna odgovornost. Edip sam sebe kažnjava za oceubistvo i rodoskrvnjenje, iako ne zna da je čovek koga je ubio njegov otac, a žena kojom se oženio njegova majka. Ovo shvatanje, koje je izraženo u mitu je posledica izvesne fatalističke crte u mentalitetu starih Grka, nastale na osnovu verovanja u boginje Moire koje određuju sudbinu čoveka. Prema tom shvatanju i životinja, čak i stvari mogu biti krive: životinja je ubijena, a stvar bacana van granica polisa, što je bila neka vrsta progonstva.
U VI i V veku pre nove ere javljuju se nagoveštaji novog shvatanja krivice u antičkoj Grčkoj i počinje se uzimati u obzir neznanje (agnosa). Tako u mitu o Tezeju ovaj junak brani Hipolita tvrdeći da je "bez volje izvršio delo".
Kod sofista se javlja ideja da, u izvesnom smislu, i nema pravog zločinca, jer je sve volja bogova. Ljudsko delanje treba da bude samo određeno moralnim zakonom, dok se ono nagonsko trebalo savladati i potisnuti.
Strogo stoičko shvatanje u istu ravan postavlja sva ogrešenja: "Svi su gresi jednaki; svaki je prestup golem zločin; ne greši manje onaj, koji bez potrebe zakolje pevca, nego li onaj, koji zadavi oca."
Platon je jasno razlikovao dobrovoljne i nedobrovoljne prestupe. Po njegovom mišljenju zakonodavac prilikom utvrđivanja kazne treba da uvažava vrstu namere i karakter krivca, ali se šteta morala nadoknaditi. Kazna treba da bude ono što je lek u medicini. Tako bi smrtnu kaznu trebalo primeniti na neizlečive slučajeve, a za slučajno ubistvo ubica treba da plati krvninu i da se očisti od grehova.
Slične ideje se mogu naći i u Aristotelovoj Etici, koji radnje deli na voljne i nevoljne. Aristotel kaže da treba da se opominju i kažnjavaju ona nevaljalstva koja nisu izvršena pod prinudom ili iz neznanja specifičnih okolnosti. Ali, on dodaje: "No, kažnjava se čak i za prestupe učinjene iz neznanja, ako se utvrdi da je izvršilac kriv za svoje neznanje. Tako se prestup učinjen u pijanstvu kažnjava dvostruko, jer je u pijancu uzrok prestupa: do njega je stajalo da se ne napije, a pijanstvo je uzrok njegove nesvesnosti (pri vršenju dela). Isto tako se kažnjava i nepoznavanje zakonskih propisa, koji se moraju poznavati i koje nije teško naučiti. Tako se postupa i u svim drugim slučajevima gde se utvrdi da je nemarnost kriva za neznanje, jer je tu od izvršioca zavisilo da ne bude u neznanju; sam je gospodar da se od nečega čuva."
