Seren Kjerkegor svoju filozofiju naziva egzistencijalnom, jer polazi od toga da je neophodno misliti da bi se živelo, a ne živeti da bi se mislilo. Kategorije života, straha, krivice, izbora, patnje, smrti su centralne teme njegove filozofije.
Po Kjerkegoru u egzistenciji, pojedinac postoji u neprekidnoj promeni, kretanju kao otvorenosti ka novim iskustvima. Egzistencija je najkonkretnije određena pojmom individua i Kjerkegor kaže: "Čovek (je) a to je bitno u njegovoj egzistenciji individuum i kao takav u isto vreme on sam i ceo ljudski rod, tako da ceo rod učestvuje u individuumu i individuum u celom rodu." On naglašava: "Za mene, kao mislioca, a ne lično, to pitanje individue je ključno pitanje."
Pojedinac je istina, gomila je laž. Ali, postati pojedinac po Kjerkegoru znači prethodno biti u opštem, zaista egzistirati kao pojedinac u okviru opšteg i podređen opštem. Bez prethodnog prolaska kroz etičko i kroz beskonačnu rezignaciju, nema autentične individue.
Osnovna suština egzistencije je strah. Određenost života dolazi iz straha i "bolesti na smrt" (fatuma konačnosti ljudske egzistencije) kao osnovnih doživljenih činjenica života. Kjerkegor kaže: "Postoji strah da će se dogoditi ono najgore čim pojedincu dune u glavu da se ponaša kao pojedinac. Štaviše, smatra se da je najlakše od svega egzistirati kao pojedinac i upravo zbog toga veruje se da ljude treba nagnati da postanu opšte. Ja ne mogu da se pridružim ni ovom strahu ni ovom mišljenju, i to iz jednog istog razloga. Onaj ko je iz iskustva naučio da je egzistirati kao pojedinac najstrašnije od svega, ne treba da se plaši da kaže da je to nešto najveće, ali on takođe treba da to kaže na takav način da njegove reči ne budu klopka za nekog zabludelog, nego da mu pre pomognu da dospe u opšte, čak i kada njegove reči stvaraju ponešto mesta za ono veliko."
Seren Kjerkegor veruje da svaki pojedinac mora biti svestan odgovornosti pred izborima koje u životu čini, jer sebe izgrađuje i određuje upravo tim izborima. Njegovi izbori ne smeju biti pod uticajem univerzalnih, objektivnih standarda, već subjektivnih. Ono što on kao čovek najviše jeste i može biti je autentična individua, zdravo i razvijeno sopstvo.
