Artnit

Ne bih želeo da vam ovde držim lekciju, dajem časove iz pedanterije, ne, ne, ne, to nije u mome stilu... Ali, konačno, onima koji ne znaju ipak treba reći ono što ja mislim... A sem toga možda će vas i zanimati... Sada, evo onog šta je u suštini: kada se jedna zemlja, makar se našla toliko propala, toliko šuplja, toliko osirotela, toliko osakaćena, koja je na kraju neke velike nesreće, užasnih zaraza... ratova, boginja, velike bede i nevolje, tifusa, kolere, itd... reši da se šepuri, ona daje znak narodu, glasno trubeći na sve strane, da bi se ovaj pokrenuo, otkačio... Dovodi ga u trans, opsenjuje ga, uzbuđuje...

Sanjao sam Austriju, i to veoma intenzivno, budući da sam odande utekao, Austriju kao najružniju i najbedniju zemlju na svetu. Sve što su ljudi u toj zemlji vazda smatrali lepim i divljenja vrednim, zapravo, ružno je i bedno, vazda odvratno, i u toj Austriji nisam našao ni jednu jedinu stvar koja bi uopšte bila prihvatljiva. Svoju zemlju doživeo sam kao perverznu pustolovinu, kao strahovitu zadrtost. Sve sami grozomorno unakaženi gradovi, zastrašujući predeo i ništa drugo, a u tim unakaženim gradovima i tom zastrašujućem predelu, ljudi - prosti, prevrtljivi i podli.

Toskanci imaju dobar ukus, rekao sam sebi, to se stalno potvrđuje, ako odem, rekao sam sebi sedeći u tvrdoj fotelji, napuštam ipak samo zemlju zbog čije sam apsolutne beznačajnosti iz dana u dan krajnje deprimiran. Zbog čije sam otupelosti samo iz dana u dan u opasnosti da se ugušim, zbog čijih gluposti bih i bez svoje bolesti pre ili kasnije propao. Zbog čijih nam se političkih kao i kulturnih odnosa, koji su u poslednje vreme postali toliko haotični, želudac okrene kad god se rano ujutro probudimo još pre nego što smo uopšte izašli iz kreveta. Zbog čijeg odsustva potrebe za duhom čovek kao ja odavno više ne očajava, već, istinu govoreći, može samo još da povraća.

Tužno je izgledala.

“Bilejn, moram da odem.“

“Eh, šta se može, ali popij još jedno.“

“Ne, hoću da kažem kako odlazim, svi koji su došli sa mnom odlaze sa... Zemlje. Ne znam zašto, ali nekako si mi postao drag.“

“Pa dabome! Gospodin grof diže se zarana, tačno u pola devet ujutro... Gospođa grofica odenu haljinu boje jorgovana opervaženu raskošnom čipkom na okovratniku... Terezina umiraše od gladi... Lukrecija izgaraše od ljubavi... Za ime Boga! Šta se to mene tiče?

Uistinu, osećao sam potrebu za ludilom kao što drugi osećaju potrebu za mudrošću ili novcem. Ideja da jedna stvar postoji ili bi mogla postojati, bez obzira na moju težnju za rušenjem, izazivala je u meni nastupe besa i činila da noćima drhtim. Tada sam shvatio zašto ljudsko zlo umnogome prevazilazi životinjsko: jer naše, bez mogućnosti da se odmah ostvari i smiri, raste, akumulira se, intenzivira i prevazilazi.

I tako sedimo tu, na njenoj obali, a za to vreme se mesec, koji je takođe voli, spušta lagano da je poljubi bratskim poljupcem, i da je čvrsto zagrli svojim srebrnim rukama. Mi je posmatramo kako teče, uvek pevajući, uvek žuboreći, u susret svome kralju, moru - dok nam se glasovi ne izgube u tišini, a lule se ugase - te se mi, obični mladi ljudi, osećamo čudno ispunjeni mislima, pomalo žalostivim, pomalo slatkim, tako da u nama gasne svaka želja za razgovorom...

I do određene tačke bio sam zahvalan svojoj zemlji jer mi je dala izuzetan razlog za patnju. Voleo sam je iako nije ispunila moja očekivanja. Bio je pravi čas: verovao sam u veličinu nesrećnih strasti. Neizmerno sam voleo da budem dovođen u iskušenje: a konačnim pitanjem činilo mi se upravo to što sam rođen u svojoj zemlji.