Artnit

Tajna vlasti, tajna potčinjavanja ljudi nosiocima vlasti, dosad nije u potpunosti odgonetnuta. Zašto se veliki broj ljudi, kod kojih preovlađuju fizičke sile, slaže sa potčinjavanjem jednom čoveku ili grupici ljudi, ako su oni nosioci vlasti? Čak obični policajac izaziva drugačiji osećaj od prostog smrtnika u civilu. Kako u drevna vremena tako i danas, ljudi su skloni da misle da postoji miropomazanje vlasti. Ovde se, naravno, održava ostatak drevnog ropstva čoveka, koje nije u potpunosti savladano ni u demokratijama.

Čovek kao građanin je, s jedne strane, potisnuo i zakrio čoveka kao slobodnog duha, koji pripada drugom poretku bića, a s druge strane, čoveka kao proizvođača, kao delatnika - nije bilo proklamovano pravo svakoga čoveka na dostojanstveno postojanje i na rad. Protivrečnosti i lažne posledice proklamacije prava čoveka i građanina u buržoaskim društvima, izazivale su reakciju protiv same ideje prava i slobode ljudske ličnosti.

Tragična sudbina nekih odabranih umetnika Kvatročenta može biti odgonetnuta samo dubljim ulaženjem u rascepljenju, necelovitu dušu Kvatročenta, dušu, koju su razdirali suprotstavljeni hrišćanski i paganski momenti. Tragična sudbina Botičelija, najvećeg umetnika Renesanse, koji nam je tek u novije doba postao razumljiv i blizak, daje ključ za razumevanje još uvek neodgonetnute tajne Renesanse.

Nije samo utilitarizam nego je i altruizam teorija buržoasko-demokratskog morala, prosečno-kolektivnog morala blagostanja, morala kvantiteta. Buržoaski XIX vek je izmislio altruizam i njime je hteo da zameni hrišćansku ljubav. O altruizmu se govori kada se ohladi i zamre ljubav. Ljubav je stvaranje novog odnosa, odnosa u Duhu. Ljubav organski spaja, kvalitativno ispunjava. Ljubav je izlazak iz "ovoga sveta", iz tegobe, okovanosti i razjedinjenosti sveta, i ona je ulazak u drugi svet, svet slobode i sjedinjenja.

U XIX i XX veku vladajuća moralna svest je odbacila poslednje ostatke pravog hrišćanskog asketizma i hrišćanskog žrtvovanja ovoga sveta u ime transcendentne težnje ka drugom svetu. Pobedio je buržoaski moral, moral relativnih vrednosti položaja u ovom svetu, vrednosti bogatstva, vlasti, slave, seksualnog sladostrašća, uživanja u raskoši i komforu. I samo hrišćanstvo sve više postaje buržoasko, iz njega nestaje prava svetost, nepomirljivost prema "svetu", lepota težnje ka drugom svetu.

Ćesar je večni simbol vlasti, države, carstva ovoga sveta. Postoje dve osnovne tačke gledišta na uzajamni odnos ćesara, vlasti, države, carstva ovoga sveta i duha, duhovnog života čoveka, carstva Božjeg. Taj odnos se shvata dualistički ili monistički. Već je bilo govora o relativnoj istini dualizma u uslovima našeg sveta. Monizam uvek ima tiransku tendenciju, bilo da je religiozni ili antireligiozni. Sigurno je da shvaćeni dualizam carstva Ćesara i carstva Božjeg, duha i prirode, duha i u državu organizovanog društva može opravdati slobodu.

Danas je svet ne samo u strašnom i neizdrživom ekonomskom i političkom položaju, on je pre svega u neizdrživom duhovnom položaju. Ogromnoj opasnosti se podvrgava samo postojanje duhovnog života, sama mogućnost njegovog postojanja. Živimo u vreme ludila. Niko nije primetio da je čovek jednostavno poludeo. Zbog žudnje za životom, zbog ljubavi prema ovom svetu, on je izgubio ravnotežu i srušio se. Svetom je iznova ovladao polidemonizam, od kojeg ga je nekad oslobodilo hrišćanstvo.