Artnit

Smrt voljenog čoveka, nestajanje njegovog telesnog prisustva, taj neprolazni bol koji prati ono “nikad više“, može da se, isto kao i vrhunski trenuci u životu, pretvori u svest o večnom prisustvu.

Ljudi se uzalud teše mišlju da se njihov život nastavlja u sećanju drugih, u životu njihove porodice, u njihovim neprolaznim delima, u slavi koja se proteže kroz mnogo vekova. Sve ima kraj; ne samo ja sam i drugi ljudi; kraj imaju i čovečanstvo i sva njegova dela. Sve tone u zaborav i biva kao da nikad nije postojalo.

U sebi nosimo slike čoveka; i znamo za slike koje su ljudi u prošlosti cenili i za kojima su išli.

Ali pošto u slici ne možemo da utvrdimo šta čovek zapravo jeste, šta može i hoće da bude, mi smo odgovorni i za slike koje nas vode i koje sledimo.