Ili ponovo čujem ovde vaš vic: kofer je to, samo je to kofer koji ga toliko uznemirava. Koliko je to naivno! Originalno! Međutim, koliko samo vremena gubimo! “Izvršavaj svoje obaveze!“ Dobro, poštovana gospodo, izvršavam ih ili težim ka tome, ali gde se to završava? Kako mogu da znam koje obaveze treba da ispunim? I zamislimo tu situaciju da ja živim sasvim prema svojim obavezama, da li je tada tovarna životinja uzvišenija nego čovek, jer ispunjava mnogo više, nego čovek, ono što se od nje traži? Da li je čovek za čovečanstvo dovoljno učinio time ukoliko zadovoljava zahteve međuljudskih odnosa u kojima smo rođeni? Ko će nam odrediti te odnose?
Ipak, ukoliko to ne želimo, ukoliko smo odlučili da pazimo samo na sebe, a ljude prisiljavamo da nas priznaju takve kakvi smo, šta tada? Šta tada treba da radimo? Može li tada da se stvori podnošljivo postojanje? Dva puta, dragi moji: trudimo se i navikavamo se na to da budemo ograničeni, što je moguće više i zatvaramo svoj duhovni fitilj, tražimo bogatstvo i živimo sa niskim zadovoljstvima. Ili: znamo da je život jadan, znamo da smo robovi života, tim više što želimo da uživamo u njemu, dakle mi se odričemo životnih dobara, uvežbavamo umerenost, škrti smo prema sebi i puni ljubavi prema drugima, upravo zato jer smo saosećajni prema patnji saputnika, ukratko živimo prema strogim zahtevima izvornog hrišćanstva, a ne prema sadašnjim, slatkim i rasplinutim. U hrišćanstvu se ne može učestvovati en passant ili zbog toga što je ono moderno.
I da li je tada život podnošljiviji? Naravno, jer je njegov teret sve manji i nas više ne pritiskaju okovi. On je podnošljiv, jer bez bola može biti odbačen.
Ostajte zdravo, voljeni moji
Fric
Iz knjige Pisma majci
