Artnit

Subota, 20 Januar 2024 16:57

Luis Bunjuel - Postoji nešto za čime žalim: to što neću znati šta se događa posle mene Istaknut

Dizajn korica knjige Moja labudova pesma Dizajn korica knjige Moja labudova pesma

Na izmaku života, dok čekam svoj ropac, često razmišljam o tome kako da se poslednji put našalim. Pozvaću svoje stare prijatelje, ubeđene ateiste kao što sam i sam. Ucveljeni, zauzeće svoja mesta oko mog kreveta. Stići će sveštenik koga sam ja pozvao. Na veliko zgražavanje prijatelja, ja ću se ispovediti, moliti za oproštaj svih svojih grehova i primiti poslednju pričest. Okrenuću se na bok i umreti.

Da li čovek u takvim trenucima još ima snage da se šali?

Postoji nešto za čime žalim: to što neću znati šta se događa posle mene. Napustiću ovaj svet u punom pokretu, kao da ostavljam neki feljton usred čitanja. Ovu radoznalost u vezi s tim šta će biti posle moje smrti ranije nisam imao, ili je bila manje izražena jer se moj svet nije tako brzo menjao. Moram i nešto da priznam: Uprkos tome što mrzim širenje informacija, voleo bih da ustanem iz mrtvih svakih deset godina, otrčim do prvog kioska i kupim novine. Ništa više od toga ne bih tražio. S novinama pod miškom, onako bled, udarao bih o zidove i vratio se na groblje da čitam o pošastima u svetu. A onda bih ponovo zaspao, zadovoljan što sam miran i zaštićen u grobu.

Iz autobiografije Moja labudova pesma

Pročitano 568 puta

Ostavi komentar

Vi ste ovde: Home Društvo Luis Bunjuel - Postoji nešto za čime žalim: to što neću znati šta se događa posle mene