Uzalud se teše oni koji ne veruju u obećanje Vaskrsenja. Vera u Vaskrsenje kaže: smrt je stvarna. Kraj čoveka to je njegov leš i raspadanje beživotnog tela. Ne ostaje ništa. Ako besmrtnost postoji, onda čovek mora ponovo da se rodi u svojoj telesnosti. A to će se desiti. Činom Božje sile mrtvi će opet ustati i Bog će ih, zajedno s onima koje vole, vratiti u život. Na dan Strašnog suda on će sve mrtve podići iz njihovih grobova. Onome ko ne veruje u telesno vaskrsenje, takva svest o biću ne može ništa da znači.
Ali potreba za večnim životom nije besmislena. U nama postoji nešto za šta ne možemo da verujemo da može da se uništi. Osvetljavanje tog nečeg jeste zadatak filozofije.
Na početku ovog razmišljanja stoji razlikovanje: nagon za što dužim trajanjem u vremenu pripada životu; volja za večnošću nešto je sasvim drugo. Tu večnost mogu da mislim samo na način na koji mislim vreme.
Iz knjige Mala škola filozofskog mišljenja
