Artnit

Španski slikar Francisko Goja je pred kraj života, između 1819. i 1823. godine naslikao seriju od 14 mračnih, uznemirujućih enigmatičnih slika direktno na zidove svoje kuće. Ove slike intenzivno prikazuju scene zlobe, sukoba i očaja, i ukazuju na njegovu ogorčenost i mračno raspoloženje. Pedeset godina posle smrti Goje, slike nisu bile uklonjene sa kuće, a kasnije su prebačene na platna i nazvane Las pinturas negras, Crne slike, zbog njihove tamne i dvosmislene prirode. Pas, jedna od slika iz ove serije, poznata i kao Gojin pas danas se nalazi u muzeju Prado u Madridu.

Gazanija, ili kako se često u narodu zove mini gerber ili sunčica se u kontinentalnim krajevima uglavnom gaji kao jednogodišnja biljka, iako je u stvari višegodišnja. Prija joj mnogo sunca i toplote i zato je odličan izbor za sunčana mesta u vrtovima, na terasama i balkonima.

Čeče na kamenohladnim ogradama mostova i na studenotvrdim metalnim rešetkama duž ljubičastosmrdljivih kanala. Čeče na utabanim i izlokanim podrumskim stepenicama. Na ivicama pločnika pokraj stanijolske hartije i jesenjeg lišća i na grešnim klupama u parkovima. Čeče naslonjene, nagnute na kućne zidove bez vrata, i na pristanišnim nasipima i zidovima kejova koji čeznu za daljinom.

Uz dosta teškoća Vinsent van Gog je ubedio Pola Gogena da mu se pridruži krajem oktobra 1888. godine u Arlu, u kući koju je uzeo u zakup i nazvao Žuta kuća. Van Gog i Gogen živeli su i radili zajedno nekoliko meseci. Poznata slika Van Goga iz tog perioda je Gogenova stolica, na kojoj je prikazana stolica njegovog prijatelja Pola Gogena doneta u novembru 1888. godine u Žutu kuću. Slika se danas nalazi u muzeju Van Gog u Amsterdamu.

Cveće Myosotis, u narodu poznato i pod imenima spomenak, nezaboravak i potočnica nosi patinu starih vremena i nekada se često sadilo u vrtovima i saksijama. Danas njegovi sitni, uglavnom plavi cvetovi sve više postaju ukras vrtova, terasa i balkona.

Neki vrlo nežni duhovi jako su skloni radoznalosti i predubeđenjima; to se naročito zapaža kod duša u kojima se ugasila sveta vatra, izvor strasti, što je jedan od najkobnijih znakova. Ushićenje postoji i kod učenika koji stupaju u društvo. Na početku i na kraju života čovek je suviše mnogo ili suviše malo osetljiv i ne izlaže se tako jednostavno tome da oseti pravo dejstvo stvari, da iskusi istinito osećanje koje one treba da pruže. Te suviše vatrene ili preterano vatrene duše, već unapred zaljubljene, ako se može tako reći, bacaju se na predmet ljubavi umesto da ga čekaju.

Ljudi govore, poslednja objavljena knjiga za života Rastka Petrovića ima centralno mesto u njegovom književnom opusu, a u književnoj istoriji i kritici smatra se njegovim najsavršenijim ostvarenjem. Ova knjiga je nastala za vreme putovanja kada je pisac usredsredio svoju pažnju na ono što ljudi govore. Napisana je kao impresija o životu ljudi, koji žive na ograničenom i skučenom prostoru jednog ostrva.

Bakopa, ili kako se u narodu zbog svog izgleda zove snežna lopta i beli oblak je veoma popularna puzavica za eksterijere doma. Ističe se na terasama i balkonima, dok se njene stabljike poput zelenog slapa sa mnoštvom sitnih cvetova spuštaju iz viseće korpe, žardinjere ili niz ograde. U kombinaciji sa drugim biljkama postaje osoben živopisan ukras terasa i balkona.

Često se govori o Šekspirovom širokom obrazovanju - kako je bio učeniji od pravnika, doktora, državnika i drugih obrazovanih ljudi toga doba. Čak je i nagovešteno - kako izgleda, sasvim ozbiljno - da dva stiha iz Hamleta ("Sumnjaj u kretanje sunca/ Sumnjaj da li zvezda sja") nagoveštavaju kako je on poznavao kretanje nebeskih tela bolje od svakog astronoma. Uz dovoljno žara i selektivnog tumačenja, moguće je kod Šekspira naći nebrojeno mnogo različitih talenata. Nešto trezvenija procena, zapravo, pokazuje da je on ipak bio samo običan čovek.

Bašta sljezove boje, zbirka kratkih priča nastala pri kraju umetničkog stvaralaštva Branka Ćopića, objavljena je 1970. godine. Ova grupna forma niza kratkih priča ima svoj simboličan zajednički okvir, a to je cvet sleza. Ona predstavlja i specifičnu vrstu biografije Branka Ćopića, koju je posvetio svom drugu iz detinjstva i prijatelju iz rata, piscu Ziji Dizdareviću.