Stari Grci su verovali da labud ima poseban dar da peva najlepše pred samu smrt. Verovalo se da je pesma umirućeg labuda izuzetno strastvena i lepa, preplavljena radošću bića koje vidi slavu u drugom životu. Grčki filozof Sokrat je pre tri hiljade godina objašnjavao da labud peva tako lepo zato što je srećan, jer odlazi da služi bogu Apolonu. Ali, većini ljudi, kako je rekao Sokrat, njegova pesma liči na oplakivanje. Labudovi su bili svete ptice za boga Apolona. Jedna legenda kaže da je Apolon živeo u Delfima, a na početku zime kolima u kojima su bili upregnuti labudovi išao u zemlju Hiperborejaca, zemlju večnog proleća, da bi proveo zimu među njima.

Legendarna pesma labuda simbolizuje muziku i poeziju, posebno onu koja je božanski inspirisana, strastvena ili tragična. Hristova labudova pesma opisana je u Evanđelju po Ivanu 14-17.

Priča o labudovoj poslednjoj pesmi je našla mesto u delima mnogih pisaca i pesnika, pa i Šekspira. Takođe, ova pesma je bila i inspiracija mnogim slikarima.

Slavni finski kompozitor Jan Sibelius, kao tridesetogodišnjak, 1895. godine komponovao je svoje poznato delo, Labud iz Tuonela. Ovu legendu za orkestar, Sibelius je komponovao inspirisan legendama iz finskog narodnog epa Kalevala. Fascinantno je izvođenje pesme umirućeg labuda u ovom delu. Takođe, poznati su ciklusi solo pesama Labudova pesma, slavnog austrijskog kompozitora Franca Šuberta. To su bile poslednje pesme Franca Šuberta i izdate su posle njegove smrti, 1828. godine.

Izraz labudova pesma se u prvo vreme koristio za poslednja dela umetnika, za koja se govorilo da su njihova "labudova pesma". Sada znači i poslednji napor bilo kog čoveka. Za "labudovu pesmu" se takođe, smatra i nečiji najbolji rad.

Uz labuda se vezuje naziv nemi labud i zanemaruje se činjenica da oni imaju niz vokalnih zvukova. Takođe, oni ne pevaju pre nego što umru. Znalo se da je legenda o labudovoj pesmi lažna još u starom Rimu, kada je Plinije Stariji to opovrgao u svom delu Poznavanje prirode.

Iako se kričanje labudova teško može nazvati pesmom, naučnici su utvrdili da je u pitanju njihova ljubavna igra. U svojoj strasti labud mužjak se propinje i klikće. Zaljubljeni labudovi zajedno rone, a potom se naslanjaju jedno na drugo da bi prilepili svoje vratove.