Zlatovrana je duga od 29 do 32 cm, sa rasponom krila od 52 do 58 cm, teška oko 30 g. Mužjak i ženka su slične boje, plavo-zelene. Leđa su svetlobraon, krila plavo-zelena sa tamnim ivicama, vrat i trbuh svetlucavo plavo-zeleni, a rep plavo-zelen sa srednjim perima braon boje. Kljun je crn, krupan i dug, a noge žute. U reproduktivnom periodu mužjak dobija jarkoplavu boju, a traka na repu je ljubičasta.
Iako je modrovrana letačica, zbog kratkih i slabih nogu na tlu samo skakuće.
Modrovrana često lovi krupne insekte, kao što su razni tvrdokrilci, skakavci, zrikavci, vilini konjici. Hrani se povremeno malim sisarima, vodozemcima i gmizavcima, a za vreme seobe i biljnom hranom.
Sedeći na stubu ili grani modrovrana često vreba svoj plen. Kada ga spazi strmoglavi se na njega i hvata ga na tlu. Pre nego što ga proguta vraća se na polazno mesto, gde plen često udara o podlogu ili baca u vazduh.
Za gnezdo modrovrana koristi napuštene duplje detlića ili prirodne duplje u stablima drveća. Ako nema duplji, ona će iskopati 50 do 60 cm duboku duplju u šupljem drvetu, često na hrastu, a u južnim krajevima i u zemljištu. U aprilu ženka snese 2 do 5 belih jaja, koja pretežno ona greje, a mužjak ređe. Nakon oko 18 dana izležu se ptići koje hrane oba roditelja. Za oko 30 dana ptići su sposobni za samostalni let.
Gnezdo modrovrane smrdi, jer ga ne čisti, pa se zbog toga često zove smrdivrana. Takođe, njen neprijatni miris odbija predatore. Ali, posle kraćeg leta ne smrde, ni ženka, ni njeni ptići.
Modrovrana je ptica selica i odleće krajem leta i početkom jeseni. Zimu provodi u istočnoj i južnoj Africi.
Poslednjih decenija populacija modrovrana u Evropi je u osetnom padu zbog nestajanja izvornih staništa, pre svega stabala sa dupljama za njihovo gnežđenje, kao i obimne upotrebe hemijskih sredstava u prirodi.
Modrovrana spada u ugrožene vrste ptica. U Srbiji je ova ptica strogo zaštićena vrsta.
