Artnit

Ja se, na primer, ne bih ništa začudio ako bi odjednom, onako iznebuha, iskrsnuo usred tog budućeg blagorazumija neki džentlmen s neblagorodnom, ili, bolje reći, nazadnjačkom i podsmeljivom fizionomijom, i, rukama na kukovima, uzeo da govori nama svima: "Šta velite, gospodo, da l' da odgurnemo celu tu razumnost nogom u prašinu, i to stoga, da bi svi ti logaritmi otišli do đavola, a mi da opet živimo po svojoj budalastoj volji?"

Ja sebe ne mogu nazvati znaocem. Ja sam samo tražio, i to činim još i sada, ali više ne tražim po zvezdama i u knjigama, nego počinjem da osluškujem pouke koje moja krv u meni žubori. Moja priča nije prijatna, ona nije zaslađena i skladna kao izmišljene priče, ona odiše besmislenošću i zbrkom, bezumnošću i snom, kao život svih ljudi koji neće više da se lažu.

Čovek ima sposobnost da stvara simbole i pomoću njih komunicira. U odnosu sa svetom to mu daje samostalnost, jer predmete može da zameni njihovim simbolima. Ali, istovremeno ga to udaljava od stvarnog sveta, plaši i uznemirava. Ma koliko opasnost bila udaljena, često se shvata kao pretnja njemu lično, konstruišu se imaginarne pretnje i njegov strah postaje mnogo veći. Filozof Ernest Kasirer u Eseju o čoveku piše o tome:

Sreća i apsurd su dva sina iste majke zemlje. Oni su nerazdvojni. Pogrešno bi bilo reći da se sreća nužno rađa iz apsurdnog otkrića. Dešava se isto tako da se osećanje apsurda rađa iz sreće. "Smatram da je sve dobro", kaže Edip, i ta reč je sveta. Ona odjekuje u okrutnom i ograničenom čovekovom svetu. Ona nas poučava da sve nije iscrpljeno, i da i nije bilo iscrpljeno. Ona proteruje iz ovog sveta Boga koji je u njega ušao sa nezadovoljstvom i nastojanjem da se žive beskorisne patnje. Ona od sudbine stvara ljudski posao, koji treba da bude utvrđen među ljudima.

Danski filozof, teolog i pesnik Seren Kjerkegor, jedan od osnivača egzistencijalističke filozofije, pred filozofsko mišljenje postavlja potpuno novi zahtev: da osvetli pojedinačni egzistentni život izolovanog pojedinca u njegovim elementarno raspoloživim životnim situacijama. Pojam egzistencija koji se javlja u njegovoj filozofiji postaće jedan od centralnih pojmova filozofije XX veka.

Glavno delo nemačkog filozofa Artura Šopenhauera je Svet kao volja i predstava objavljeno početkom 1819. godine, čija je kvintesenca izražena u jednoj misli - "Svet je samosaznanje volje". U predgovoru ovog dela Šopenhauer ističe da je svrha njegove filozofije, otkriće "jedino istine, gole, nenagrađene, neprijateljske, često gonjene istine".

Najpoznatije filozofsko delo, Misli francuskog naučnika, književnika i filozofa Bleza Paskala, prvi put je objavljeno 1670. godine. Kroz spoznavanje čoveka i bespoštedno opisivanje ljudske situacije, on stvara sliku čoveka izgubljenog u svetu, koji u traganju za smislom čuva svoje dostojanstvo. Uticaj ovog dela prevazilazio je stručno područje filozofije, pa je u Francuskoj veoma brzo dobilo status klasičnog dela književnosti.

Kad pesnici pišu romane, oni obično postupaju tako kao da su Bog, i kao da mogu poneku ljudsku povest da obuhvate celu celcatu pogledom i da je shvate, i da je tako pretstave kao da je Bog priča samome sebi, bez ikakvih velova, pošto je on svugde i na svakom mestu. To ja ne mogu, kao što uopšte pesnici ne mogu.

Drugovi, kakav je sada naš život? Pogledajmo: naš život je bedan, mukotrpan i kratak. Kada dođemo na ovaj svet, daju nam taman toliko hrane da jedva preživimo. Oni koji to mogu da podnesu, prisiljeni su da rade do poslednjeg atoma snage. Kada prestanemo da budemo korisni, istog trenutka nas kolju s odvratnom surovošću. Nijedna životinja u Engleskoj pošto napuni godinu dana ne zna šta znači sreća ili dokolica. Nijedna životinja u Engleskoj nije slobodna. Život životinje je beda i ropstvo; to je živa istina.

Moderan čovek zaista je faustovski čovek; ipak, on ne preklinje da se trenutak zadrži zato što je tako divan.

Ništa ne ostaje kao što je bilo. Postizanje bilo čega nije ispunjenje: odmah se teži nečemu drugom.