Artnit

Čovek ima sposobnost da stvara simbole i pomoću njih komunicira. U odnosu sa svetom to mu daje samostalnost, jer predmete može da zameni njihovim simbolima. Ali, istovremeno ga to udaljava od stvarnog sveta, plaši i uznemirava. Ma koliko opasnost bila udaljena, često se shvata kao pretnja njemu lično, konstruišu se imaginarne pretnje i njegov strah postaje mnogo veći. Filozof Ernest Kasirer u Eseju o čoveku piše o tome:

Sreća i apsurd su dva sina iste majke zemlje. Oni su nerazdvojni. Pogrešno bi bilo reći da se sreća nužno rađa iz apsurdnog otkrića. Dešava se isto tako da se osećanje apsurda rađa iz sreće. "Smatram da je sve dobro", kaže Edip, i ta reč je sveta. Ona odjekuje u okrutnom i ograničenom čovekovom svetu. Ona nas poučava da sve nije iscrpljeno, i da i nije bilo iscrpljeno. Ona proteruje iz ovog sveta Boga koji je u njega ušao sa nezadovoljstvom i nastojanjem da se žive beskorisne patnje. Ona od sudbine stvara ljudski posao, koji treba da bude utvrđen među ljudima.

Danski filozof, teolog i pesnik Seren Kjerkegor, jedan od osnivača egzistencijalističke filozofije, pred filozofsko mišljenje postavlja potpuno novi zahtev: da osvetli pojedinačni egzistentni život izolovanog pojedinca u njegovim elementarno raspoloživim životnim situacijama. Pojam egzistencija koji se javlja u njegovoj filozofiji postaće jedan od centralnih pojmova filozofije XX veka.

Glavno delo nemačkog filozofa Artura Šopenhauera je Svet kao volja i predstava objavljeno početkom 1819. godine, čija je kvintesenca izražena u jednoj misli - "Svet je samosaznanje volje". U predgovoru ovog dela Šopenhauer ističe da je svrha njegove filozofije, otkriće "jedino istine, gole, nenagrađene, neprijateljske, često gonjene istine".

Najpoznatije filozofsko delo, Misli francuskog naučnika, književnika i filozofa Bleza Paskala, prvi put je objavljeno 1670. godine. Kroz spoznavanje čoveka i bespoštedno opisivanje ljudske situacije, on stvara sliku čoveka izgubljenog u svetu, koji u traganju za smislom čuva svoje dostojanstvo. Uticaj ovog dela prevazilazio je stručno područje filozofije, pa je u Francuskoj veoma brzo dobilo status klasičnog dela književnosti.

Kad pesnici pišu romane, oni obično postupaju tako kao da su Bog, i kao da mogu poneku ljudsku povest da obuhvate celu celcatu pogledom i da je shvate, i da je tako pretstave kao da je Bog priča samome sebi, bez ikakvih velova, pošto je on svugde i na svakom mestu. To ja ne mogu, kao što uopšte pesnici ne mogu.

Drugovi, kakav je sada naš život? Pogledajmo: naš život je bedan, mukotrpan i kratak. Kada dođemo na ovaj svet, daju nam taman toliko hrane da jedva preživimo. Oni koji to mogu da podnesu, prisiljeni su da rade do poslednjeg atoma snage. Kada prestanemo da budemo korisni, istog trenutka nas kolju s odvratnom surovošću. Nijedna životinja u Engleskoj pošto napuni godinu dana ne zna šta znači sreća ili dokolica. Nijedna životinja u Engleskoj nije slobodna. Život životinje je beda i ropstvo; to je živa istina.

Petar Petrović Njegoš je u svojim epovima Gorskom Vijencu i Luči Mikrokozma, kao i u svojim misaonim pesmama oživeo metafizički i etički pogled na svet u okviru koga se razrešavaju najmučnija i ljudskom umu najnepristupačnija pitanja egzistencije. Donose i odgovore na pitanje šta je čovek i kakav je njegov smisao u kosmičkom poretku.

Jer, šta je čovek?

Najpre dete, nesposobno da se drži na svojim mekanim nogama, umazano svojom stolicom, koje čas plače a čas se smeje, plače za mesecom ali se smiruje kada dobije majčinu dojku; čmavalo, žderonja, šljemalo, drekavac, smešljivko, idiot i sisavac svoga palca; malo nežno stvorenje celo ubalavljeno, hvatač vatre, mila budala.