Artnit

Pročitao sam i spustio knjigu. Bone, mutne reči pisane u zatočenju. Pesme... i opet taj osećaj blage svetlosti u sobi bolesnika u proleće, kad se kroz mutna okna vide grane što pupaju. Ne, nije melanholija, biće da je ovo tuga, nije melanholija.

Osećaj mladosti liči mi na Puškina. Andrić ima njegov uplašen pogled, kojim gleda sebe i mladost, one gorke začuđenosti pred grobljem, i neke muške crte u bolu, pri rastanku, ili na putu, ili uveče.

Pejzaži nemačko-britanskog slikara Frenka Auerbaha su poput njegovih portreta: bujno i intuitivno naslikani, sa mnogostrukim perspektivama i precizno i metodički izrađeni. Park Primrose Hill u severnom Londonu u blizini njegovog ateljea bio je jedan od Auerbahovih omiljenih pejzažnih tema. Slika Primrose Hill koju je naslikao 1971. godine danas se nalazi u galeriji Tejt u Londonu. Na ovoj slici je dnevno radio više od godinu dana, praveći više od pedeset radnih crteža u svim godišnjim dobima i u različito vreme.

Teme flore i prirode se pojavljuju na mnogim umetničkim delima češkog slikara i ilustratora Alfonsa Muhe. Vitraž Jagorčevina Alfons Muha je 1899. godine adaptirao iz litografije u boji prvobitno nazvane Cvet, ali nakon objavljivanja njegove popularne serije Cveće koja predstavlja personifikaciju četiri cveta, njegovo ime je promenjeno u Jagorčevina. Za srednje i niže slojeve odštampana je na velumovom papiru, a cena je bila pristupačna (12 franaka), dok je luksuzna verzija u svilenom satenskom otisku prodavana kolekcionarima umetnina i članovima visokog društva za 40 franaka.

Jagorčevina koja je u narodu poznata kao jaglika, kunjavac, jaglac, jagorčika, jagla je vesnik proleća, ženski princip, simbol rađanja, postojanosti i trajanja. Veruje se da otvara prolećno nebo i da je omiljen cvet slavuja čija pesma je pozdrav ovoj biljci. U mitologiji i legendama simbol jagorčevine povezuje se sa iskonskom lozinkom čiju tajnu znaju i ljubomorno čuvaju samo odabrani. Engleski pesnici Samjuel Tejlor Kolridž i Džon Don je opevaju u XIX veku u svojim pesmama, a italijanski vajar, zlatar i slikar Andrea del Verokio je između 1475. i 1485. godine izvajao mermernu bistu Dama sa jagorčevinama.

Sve je to bilo. Moje su pesme dnevnik, moja poezija je - poezija vlastitih imena.

Svi ćemo proći. Za pedeset godina svi ćemo biti u zemlji. Pojaviće se novi likovi pod večitim nebom. I imam volju da svima koji još žive, doviknem:

U transformacijskim projektima američkog konceptualnog umetnika Džordža Brehta je bio posebno značajan koncept "događaja". Pod nazivom "Objekti događaja" predstavljao je predmete koji su obično bili neprimećeni, kao što su stolice i flaše, koje je stavljao u centar estetske pažnje kako bi omogućio posmatraču da doživi iskustvo umetnosti kao živog entiteta. Stolica sa istorijom iz 1966. godine je deo serije na kojoj je Džordž Breht radio u Rimu. Za ovu instalaciju je stavio crvenu beležnicu na stolicu ispod mesingane ploče na kojoj je urezan naziv događaja. Naziv rada je omogućio Brehtu da se referencira i na veliku ideju "istorije" i na relativniju i zaigraniju ideju "priče" kroz fonetski odjek "histoire".

Mađarsko-francuski fotograf, vajar, izrađivač medalja, pisac i filmski stvaralac Đula Halas, poznat pod pseudonimom Brasaj se intenzivno bavio temom akta na crtežima i skulpturama. Tokom jedne decenije u časopisima je objavio oko 150 fotografija koje prikazuju aktove. Jedan od njegovih najradikalnijih apstraktnih aktova, snimljen oko 1931-1934. godine objavljen je 1933. godine u uvodnom izdanju avangardnog nadrealističkog časopisa Minotaur i pratio esej francuskog likovnog kritičara Morisa Rejnala o raznolikosti ljudskog tela. Danas se ova fotografija nalazi u muzeju umetnosti Metropoliten u Njujorku.

Nakon što je dvadeset i pet godina snimao filmove širom Evrope i Meksika, španska diktatorska vlada pod Franciskom Frankom je pozvala Luisa Bunjuela da se vrati kući i on snima kontroverzni crno-beli film Viridijana 1960. godine. Ovaj film se često navodi kao najuspešniji ili jedno od najuspešnijih ostvarenja filmografije Luisa Bunjuela. Španske vlasti su zabranile njegovo prikazivanje i konfiskovale sve kopije, pri čemu im je izmakla ona poslata na festival u Kan, gde je 1961. godine nagrađen Zlatnom palmom.

Vest da je Dejvid Linč uključen u snimanje "sapunske opere" za američku televiziju došla je kao šok. Bilo je teško zamisliti da bi senzibilitet autora koji je napravio Glavu za brisanje i Plavi somot ikada mogao da nađe odgovarajući izraz u toj najkonzervativnijoj medijskoj instituciji. Ipak, zahvaljujući partnerstvu sa Markom Frostom - koji je stekao veliko iskustvo radeći na nedeljnim TV dramama - Tvin Piks je počeo da se ostvaruje. Pokazalo se da ograničenja u pogledu "ukusa" i sadržaja ne samo da nisu bila veliki problem za Tvin Piks već su i dovela do nekih ingenioznih rešenja.

Izdavač modnog magazina Die Dame video je poljsku slikarku Tamaru de Lempicki kako se vozi ulicom u Monte Karlu i odmah je zatražio da naslika sliku sa istom temom za naslovnu stranu ovog magazina, posvećenog promociji koncepta moderne žene. Iako, Tamara nije bila vlasnik bugatija već žutog renoa naslikala je sebe kako vozi bugati na jednoj od svojih najčuvenijih slika Autoportret, poznatoj i po nazivima Tamara u zelenom bugatiju i Autoportret u zelenom bugatiju, koja se pojavila godinu dana kasnije, 1929. godine na naslovnoj strani magazina Die Dame. Danas se ova slika nalazi u privatnoj kolekciji.